Музичко прегалаштво поморишких Срба

Поздравне речи на самом почетку скупа упутио је потпредседник Савеза Срба у Румунији и председник МО ССР у Араду Дарко Воштинар, не кријући задовољство што има част да отвори 18. издање симпозијума Арад кроз време. „Нас је мало, али наших трагова има свуда", казао је Воштинар, при спомену како је Арад кроз време доживео корениту измену етничке структуре. Иначе, поморишка граница некада је имала чисти српски карактер, почетком 18. века, па је сеоба Срба у Русију то променила. Некада већинско српско становништво, сада једва да има неколико стотина Срба у Араду.

Реч је препуштена председнику Савеза Срба у Румунији Огњану Крстићу, који је нагласио да „није довољно да живимо од историје и у историји", него је потребно активно радити на очувању и неговању континуитета славне прошлости и традиције, пре свега, путем културе сећања и преношења у писаној форми, што је управо и сврсисходност окупљања на симпозијуму, према речима председника Крстића. Присутнима се обратио и посланик Савеза Срба у Румунском парламенту Славољуб Аднађ, изразивши радост због заједничког окупљања и поручивши да „треба да останемо заједно и не смемо да се растуримо". У име Жупанијског савета успех је свим учесницима симпозијума пожелела секретар Силвана Лупу.

После свечаног отварања, реч је преузео координатор симпозијума, монограф и историчар Стеван Бугарски, замоливши да се пре званичног почетка скупа отпева Оче наш. Говорница је потом предата првом излагачу протонамеснику Ивану Попову, који је излагао на тему „Српска певачка друштва у Араду". Попов је истакао да је зенитни период српских хорских активности у Араду био достигнут нешто пре 1940-те, а скроман преокрет покушан је после 1990-те, али према његовим речима, нису успеле истрајати због свеукупног урушавања социо-културног живота Срба у Румунији. Иначе, у првом делу симпозијума излагачи су представљали своје реферате у домену црквене музике.

О гостовању разних певачких друштава код Срба у Араду говорио је Божидар Панић, који је у свом излагању истакао да је „најпознатији међу хоровима светског гласа који су гостовали у Араду руски хор Славјански". Хор је гостовао почетком фебруара 1890. године у Араду, одржавајући концерте руске народне песме три вечери заредом у позоришту.

Дејан Попов, потпредседник ССР, овде у улози историчара, се осврнуо на тему сеоских певачких друштава у Поморишју, рекавши да су већина сеоских хорова основана између два светска рата, по узору на градске. Животни циклус ових хорова је био око 25 година, са тим да је музикалност народа тог времена била изузетна, а једна од битних карактеристика хорова је била масовност, што недостаје данашњој заједници.

Деска, у жупанији Чонград у Мађарској, на банатској тромеђи, релевантна је по присуству српске заједнице, а отац Светомир Миличић фокусирао се на важност певачких друштава и појаца у Дески, који имају непресушиви значај и дубоки траг у животу Срба у Дески.

О особености образовања појаца у Поморишју темељно је излагао други пут Дејан Попов, казавши да је здраво појање пред ишчезнућем и да оно данас задовољава само основне потребе богослужења, јер влада општа безвољност и незаинтересованост за појањем. Некада је конкуренција била незапамћена, јер је појачка делатност доносила друштвене привилегије, стога, селекција се вршила ригорозним критеријумима. Појачки стаж је досезао 60 година и друштва су карактерисала изразита масовност.

Стеван Бугарски је заокружио први део симпозијума о црквеној музици излагањем на тему „Прво записивање српског црквеног појања на грамофонским плочама". Он је навео да је прво бележење српске црквене музике било 1934. године. У том подухвату, на плочама, њих чак 38, снимљено је велико и мало појање, које када се чује, према речима Стевана Бугарског, нема му се шта замерити, осим дати му опис лепог након уживања у слушању милозвучног појања.

Уследио је затим музички тренутак које је донело певачко друштво из Арад-Гаја. Затим, пуштена је брана на Поморишју и отишло се даље у излагањима, у домену световне музике.
Јован Шандић се обратио говорећи о певачким друштвима и тамбурашким саставима у Арад-Гају. Он је казао да се у Арад-Гају одувек живело у добром пријатељству, све до 1945. године, када се под комунистичким режимом укида сала за певање, а већ 1965. године и школа. Сав ентузијазам је потом пребачен на црквено певање.

Боривој Рус је причао о музичким формацијама Срба у делу Поморишја који је припао Мађарској, рекавши да Србе у овом делу Поморишја спасава осим вере, језика и културе, и песма, музика и игра. То је оно што треба сачувати и предати, нагласио је Рус. Дотакавши се музичких формација, Рус је рекао да су њихови корени дубоки, сежу пре Првог светског рата. Музички дух је дубоко отиснут у Поморишју, закључио је Рус.

О музичким догађањима код Срба у Фенлаку говорио је Жива Журић, казавши да je мало села у румунском Банату која се могу похвалити својим хором као Фенлак. Прво певачко друштво је основано 1912. године, које је певало народне и црквене песме. Данас, постоји црквени хор младог нараштаја, наученог од Ђуре Миклоша, који има преко 80 година. За Журића, то значи да се Фенлачани не предају олако.

Миодраг Обрадов се осврнуо на школовану музичарку Бојану Остојић из Надлака, за коју је навео да је почела професионалну каријеру као професор клавира у Араду, у раздобљу од 1961. до 1963. године, након чега се преселила на катедру за клавир на Темишварском универзитету. Уследила је потом емиграција за Шведску, где је Бојана Остојић наставила да обавља дидактичке позиције. Бојанина каријера је била истакнута и богата, не сводећи се само на педагошке детаље, већ и писањем музике за камерни оркестар и солистичким свирањем.

Њена каријера крунисана је бројним наградама и обухватањем њеног имена у бројним монографијама и лексиконима.

Славољуб Аднађ је исцрпно представио музичке активности у Великом Семиклушу. Музички живот у Великом Семиклушу, према његовом казивању, био је и остао богат. Активност музичких оркестара је готово један век непрестана, изузев у периоду током Другог светског рата и депортације у Бараган. Посебно је Аднађ истакао тренутке кроз историју када су се музички стручњаци укључивали у рад оркестара, давајући им нов подстрек и полет, напоменувши Ненада Ђорђевића, који је то учинио 1932. године, Звонимира Звонка Обрадова, укљученог од 1935. до 1956. године, Ђурицу Пајтића, који се прикључио 1958. године, Станислава Пејина, који се придружио 1964. године, Томислава Ђурића, од 1969. године, Ђорђа Мандрана, укљученог 1976. године, Теодора Бату Рајчића, који се посветио оркестру 2003. године и Лазу Кнежевића, Лазара Поморишца и Марка Бугарина, који од 2009. године, у оквиру чувеног ТО „Батини бећари", чувају и негују са великим међународним успехом племенити звук тамбурице.

У наставку скупа представљена су штампана издања. Част да представи књигу о Семиклушанину Бели Бартоку имао је Петар Ластић, директор Српског института у Будимпешти, која представља синтезу одабраних радова са научног скупа посвећеном овом корифеју експресионизма, у издању Српског културног института у Будимпешти. Горан Мракић, директор издаваштва Савеза Срба у Румунији, представио је годишњи зборник „Арад кроз време", са прошлогодишњим радовима. Почасни председник Савеза Срба у Румунији професор Славомир Гвозденовић, надовезавши се на ово издање, поручио је да њиме „истрајавамо у лепом и племенитом и надасве корисном", посебно подвукавши истрајно прегалаштво Савеза Срба на очувању саборности, памћења и традиције.

За крај величанственог скупа музички тренутак је уприличило певачко друштво из Великог Семиклуша, подсетивши присутне да је за певање недовољно само глас, душа и срце, него треба осетити целину, свега онога уз шта је песма настајала, да би се могло лепо певати и појати.