Данак у духу

Његови први знакови поред пута настали су у време рада на докторској дисертацији, коју је одбранио 1924. године на Филозофском факултету у Грацу.

Припремајући тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем туске владавине Андрићу су била доступна сва научно релевантна документа. Обимна грађу, коју је изучио на немачком, латинском и српском, чувана је у аустријској архиви и библиотекама.

Андрићева дисертација, једини је његов научни рад, па је можда баш зато толико оспоравана и изостављана.

У својим мемоарима, високи политички функционер у Титово доба Родољуб Чолаковић пише да је он лично, под прититском из Сарајева, интервенисао да Андрићев докторат не буде објављен у његовим Сабраним делима.

Андрић своју дисертацију почиње речима да је рушењем Константинопоља, освајањег Цариграда „европском човеку нанета рана". Те ране још никада нису зацелиле на Балкану. Мало је земаља, каже Андрић, које су тај удар осетиле болније и теже од Босне. За време османлијске окупације „ко је желео да сачува свој посед и привилегије морао је да пређе на ислам. Босански се властелин углавном определио за царство земаљско и прихватио веру освајача".

У другом поглављу дисертације Андрић констатује да је Босну, у најкритичнијем тренутку, освојио један азијатски ратнички народ, чији су обичаји и друштвене институције значиле негацију хришћанске културе.

Посебно је била тешка и претешка турска свирепост данка у крви, када су из родитељског крила свирепи зликовци отимали децу. Неки су родитељи, своју децу сакатили да им их не одведу, јер су османлијски комесари бирали најздравију и најлепшу. Такав један невини дечак из Соколовића, будући је великодостојник Мехмед Паша који је у Вишеграду саградио величанствену на Дрини ћуприју.

Андрићева дисертација завршава се речима да се духовни живот, овог дела босанског становништва који је прешао на ислам, скаменио у облицима туђе религиије и непознатог језика.

Временом, етнично је избледело пред политичким, па су као последица верске поделе настале политичке нације. То јесте био корен подела и сукоба, историјски оквир који је гњечио и сатирао Босну, и кроз све протекле ратове у њој се историја са њеним народима горко нашалила.

Обистинила се и до краја оголела Андрићева тајна омјера локалног и универзалног, и што је Андрић тврдио, што је локалније, то је универзалније. И заиста, оно што је задесило Босну и данас је опасност у најширем цивилизацијском смислу.

Неки босански интелектуалци говорили су одавно да је Андрић Босни нанео више штете него све војске које су кроз њу прошле. А неки су чак, у својим свеколиким комоцијама, за њега рекли да је везирово крме.

А Андрић је, тај непомирљиви сукоб цивилизација, описао у Травничкој хроници овако:

Конзул Дивал чита везиру класичну трагедију а овај се грохотом смеје.

Угледни историчари кажу да нико боље од Андрића није разумео ни описао сву несрећу Босне и њеног становништва у судару ислама и хришћанства на хришћанском тлу.

Сам Андрић је писао да му је на почетку Јован Дучић предлагао да се у књижевности мане тог ситног и неважног света касаблија, хоџа и хаџија. А Бора Станковић му је саветовао да из земље не одлази.

„Можда је требало да послушам Бору", говорио је Андрић „па да са вишеградске стазе и не силазим".

Андрић је превођен на 49 језика и најцењенији је од наших писаца у свету.

У Вишеграду, кога је Андрић сматрао својим завичајем, поред Дрине сазидан је Андрићград у знак захвалности набујалој реци његове књижевности. Ниједан други писац у свету нема град подигнут у част имена и дела, то има само наш једини нобеловац.