Баш је овај свет мали!

Пре много година је ауторка једне од монографија наших села што у шали, што у збиљи, рекла нешто налик на то да би довољно било да на папиру испишемо значајне датуме историје света, па да се успрам њих забележи и шта се тада, у месту о којем смо намерили да пишемо, догодило. Може свакако и тако, али може и обрнуто. Ево управо једног примера.

Свима нам је ваљда јасно да први помен неког насеља у документима не означава и датум његовог настанка. То је управо случај и са једним од села наше Банатске Црне Горе. Реч је о Петровом Селу (Румунија). Помиње се оно први пут 1359. године на мађарском под називом који изазива некакву недоумицу: Horvath Peturfalva, у преводу Хрватско Петрово Село. A зашто је атрибут хрватско додат селу иако нема помена да је икада ту било Хрвата? Претпоставио сам да је у католичкој Угарској 14. века такав назив могао свакако више да буде по вољи властима, а испоставило се да је било и више од тога. Наиме, још је у почетку своје владавине, Карло Роберт Анжујски, који је једно време за престоницу краљевства му изабрао Темишвар (у првој половини поменутог века), обећао римском папи да ће се у Угарској успешно решити питање шизматика, православних Срба, па је ваљда у том духу његова администрација овако и поступила.

А споменута документарна атестација јесте повеља сина Карла Роберта, краља Лудовика Великог, који на уживање поклања Петрово Село и још неколико места неком Румуну (Николи, сину Зарнином), у знак захвалности што је овај 1330. године помогао његовом оцу у бици против Александра Басараба код Посаде. Изгледа, међутим, да новопечени власник баш и није био човек на добром гласу, па можемо закључити, судећи и према документу из 1370. у којем се он налази на списку прогоњених због некаквих недела, да је посед поново прешао у руке мађарског краља.

Уследила су времена када је имање давано на уживање разним племићима (један од њих је био и Јан Јискра, вођа чешких хусита), па је тако осамдесетих година петнаестог века било у власништву браће Николе и Јакова Банфијевих. Као краљ Угарске, Матија Корвин реши да имање врати у краљевски посед, а племиће који не хтедоше да то прихвате морао је мало да „уразуми". У вези са тим је позвао 1487. два Србина, Стефана Јакшића (фенлачког властелина) и Петра Дојчина (варадинског бана). Не зна се у којем је месту Банатске Црне Горе дошло до „убеђивања" Банфијевих, али од тада је Петрово Село поново постало краљевски посед.

Рекох у наслову да је овај свет мали, јер је, ево, наш одважни Стефан Јакшић (пошто је своју ћерку Ану дао за руског племића, Василија Глинског) постао прадеда једног од најзнаменитијих руских царева, Ивана IV Васиљевича. Намерно нећу његовом имену додати одредницу Грозни, иако га је тако цела Европа звала, посебно она католичка, желећи да га као таквог и представи свету! На тај начин су покушали да га опањкају, посебно због тога што никако није сматрао потребно да, уз сва залагања Антонија Посевина (језуитског калуђера посланог од стране римског папе да Русе преведе у католичанство), промени веру једног народа само зато што је у западном хришћанству у том шеснаестом веку дошло до великих превирања и подела. (Ваљало би овде да се подсетимо да је сличну судбину имао још један православни владар, Влад Цепеш, којем је, пошто се замерио неким саским трговцима, "додељена" титула вампира - Дракула!!!). 

И тако је кћи Стефана Јакшића, Ана, што би се рекло из Фенлака, низ година управљала Русијом и васпитавала будућег цара, док јој унук Иван (мајка му је Јелена Глинска умрла када му је било осам година, а отац Василије пет година раније) није стасао да сам влада. (Да можда прича буде занимљивија, додаћемо да је и бака са очеве стране тог истог руског цара, Софија Палеолог, такође пореклом Српкиња, један од последњих изданака лозе Немањића).

И много се тога током векова надогађало и у овом селу Банатске Црне Горе: прохујало турско доба, мењала се царства, али живот је саткан из малих ствари. Тачније речено, из оних малих ствари о којима се ту и тамо понешто записало или запамтило. Неки Марко Радојичин је, изгледа, написао почетком двадесетог века тридесетак страница о прошлости Банатске Црне Горе. Ништа о њему данас не знамо. Ни ко је био, ни одакле. И ево његов нам праунук ваљда, Бранислав Илијин-Радојичин, ставља на Фејсбук слике које је урадио др Радивој Симоновић, онај исти доктор који је био и пријатељ и лекар нашег Лазе Костића. Занимао је доктора и живот српског народа у Аустроугарској, те га је то довело и до Петровог Села. Остале су нам од њега две фотографије: Пантелејмон Дошен са парохијанима и Литија у Петровом Селу 1907.