Дан после

Будим се. Отварам очи. Осећам лакоћу у целоме телу коју доноси добро проспавана ноћ после преживљене олује.

Почињем дан захвалношћу Богу и природи!

Гледам око себе на све ствари које сам ставила на прозоре да би ме одбраниле од налета урагана: душеке, кревете, столове, кофере, ћебад, канте, столице...Одлазим до купатила. Тамо, неколико боца са водом, воће, чоколада, кекс, ћебад и јастуци, пешкири и кофе са водом...моје планирано склониште од налета олује и прозорског стакла.

К о л и к о олакшање. Најгоре је прошло!

А у једном дану пре, и дану урагана, т о л и к о тога!

Живимо наше животе, свако на свој начин. Радујемо се, тугујемо, планирамо, не планирамо...А онда има тих тренутака када на неки чудан начин знамо да ће се нешто догодити или да се неће догодити. Тај исконски осећај који имају птице и животње и лептирови...То је онај осећај у целоме телу који ти каже „да" или „не". На нама је да га ослушнемо!

Сећам се свога друга који је као дете осетио то и повукао за руку своју мајку да крену и не чекају аутобус иако је падала киша и севало је! Снага његове воље је била довољна да их обоје одведе на пут живота. А само неколико минути након тога, гром је погодио аутобуску станицу!

И док се олуја громогласно усмеравала ка месту боравка а паника расла, у мени осећај сигурности и мира. Биће добро! Биће добро! Сећам се када сам била у Индији. Осмислила сам пут ка Путапарти и Саи Баби. Пут нас је водио кроз делове где је било немира. Зауставља нас једно војно лице и пита да ли можемо да га одвеземо до куће. Возач пита за дозволу. „Свакако да можете", одговарам! Другом приликом одлазим на велико хришћанско ходочашће у Бангалору на коме пева моја нова индијска пријатељица. Иако су многи аутобуси са хришћанима били каменовани и било је много немира...осећала сам мир...Све ће бити добро. И тако би...

И овога пута - тако би!

Док су ми пријатељи предлагали склониште, и чудили се како сам у Сарасоти којој прети опасност од директног удара урагана...објашњавала сам да се овде осећам сигурно! Тај унутрашњи осећај постоји и тешко га је некада објаснити другима који верују у егзактно, документовано, статистичким методама проверљиво!

Могуће је да је то била само срећа! Хвала јој!

У дану пре, недоживљени мук природе. Непокрет лишћа. Не присуство птица. А притисак расте. Површина језерске воде трепери. Свака пора се шири и опушта и шири и опушта. Крвни судови некада не стижу да прате налете унутрашњих токова. Вести су застрашујуће! Осећај напетости расте. И на чудан начин желимо само да се све што пре догоди. Нека буде што бити мора! 

Дошао је тај дан.

Све што имам стављам на прозоре. Њих треба заштити. Да кров не би одлетео! Кажу ставите фрижидер на најнижу температуру у случају да нестане струје, намернице ће остати дуже хладне! Чиним и то. Обављам пословне обавезе преко интернета у раним јутарњим сатима. Студенти не морају да чекају! Обавештавам их о урагану и извињавам се у случају да оцене касне! Треба разумети другога, са надом да ће и они разумети нас!

Почиње чекање.

Пријатељи су најдрагоценији део мога живота! Јављају се из целога света! Брину, моле се, желе најбоље. Када човек осећа љубав пријатеља - срећа нема границе, а живот има смисао!
Цео стан ми је замрачен од ствари које сам ставила на прозоре. Ништа не видим. Али све чујем!
Најгласније је чекање урагана!

У оваквим тренуцима када се ништа не може променити, а катастрофа је извесна, мисао се на чудан начин ословађа брига свакодненице: одговорити на пословне поруке, оценити студенте, позвати пословне партнере, отићи у набавку, набавити бензин...Све бледи и утишава се. Нема бунта, нема осећања да се касни или пропушта нешто.

Окрећем различите канале на ТВ, док још има струје. Гледам опуштајуће љубавне филмове, образовне емисије. Дивим се необичном уметнику кинеског порекла, Тајрон Вонгу (човеку који је оживео чувени Дизнијев цртани филм, Бамби), који је са само девет година дошао у Америку, а цела његова уметност почива на кинеској култури! Какве је змајеве он правио! То је била изложба која лети, трепери и спаја векове у ваздуху! Предивна прича Лили Ескелсен Гарсија, претседнице Удружења америчких просветних радника. Остварила је сарадњу са школом за децу са посебним потребама. То су деца која не могу ни да пишу а често ни да говоре. Њени ђаци и ђаци ове школе су размењивали мисли што сликом, што речју да би се на крају загрлили и играли заједно! Ту је и невероватна првакиња у тенису, Слоан Стивенс, која је једним потезом показала сву снагу и лепоту пријатељства, пошто је села поред своје другарице Медисон Киз, коју је управо победила, па су заједно чекале проглашење победника. Колико доброте, лепоте, уметности и наде у свету!

Вести о урагану и његовој разарајућој моћи доминирају. Све до тренутка када је ударио по други пут у копно и почео да се разбија и губи снагу. Тог тренутка недоживљено осећање опуштања, радости, спознаје бољег исхода се шири и осваја простор! На ТВ-у водитељи коментаришу како се у новинарској соби поново чује разговор! Људи су оживели! Нада се вратила! Биће добро! Биће добро! Уместо разарајуће моћи урагана од 230 километара, осетићемо само 150 километара! Само!

Идем по стану и захваљујем се Господу и природи! На дару! На животу! На новој нади да биће добро. Биће добро!

И тада по први пут правим салату од парадајиза и овчијег сира. Мој први оброк у последњих 16 сати! Осећам сваку честицу сока парадајиза и сласт сира! Осећам живот, поново!

А онда је дошао удар ветра, онај јачи од преко сто километара. И трајао је! Чудан је осећај када је мрак и када се ништа видети не може, а све се види! И дувао је ... Али ослабио је у снази. Убрзао своје путовање. Повећани атмосферски притисак спречава га да добије на снази. Сув ваздух продире у њега и разбија га. Вода из мора се повлачи и нестаје... Биће живота! Биће!

Склањам душек са прозора. Враћам кревет у хоризонталу и спуштам се у њега. Уморна. Срећна. Спашена.

Гордана Пешаковић

Сарасота, 11. септембар 2017.