Музеј Епархије темишварске - борба између векова и вечности

У првој просторији музеја почиње најстарија српска прича од времена свете лозе Бранковића. Ту је пре свега, сећање на њихову задужбину манастир Св. Ђорђа из 15. века, и две репрезентативне иконе из манастира, које су рађене у украјинском стилу, као и један бакрорез Захарија Орфелина, на коме је представљена сцена страдања светог великомученика Георгија.

Представљен је наравно и манастир Бездин из 15. века, чији је ктитор Јован Јакшић. Ту је неизоставно и бакрорезна плоча са иконом Пресвете Богородице, односно иконостас из манастира који су радили Јаков Орфелин и Аксентије Марковић. Приложени су уз то и оригинални уговори између манастирског братства и Јакова Орфелина и Аксентија Марковића о изради иконостаса. Портрет владике Георгија Поповића се исто тако овде налази, који је иначе о самом доласку у Темишвар 1745. године изградио садашњу епископску резиденцију и Саборну цркву.

У плавом салону, који се иначе користи за званичне пријеме делегација, изложени су портрети епископа темишварских. Ти епископи, међутим, нису били једино овде у Темишвару, били су и на другим епископским катедрама. Међу њима, упадљив је портрет владике Максима Мануиловића, он је био најпре епископ вршачки, а затим је дошао као епископ темишварски. Затим владика Стефан Авакумовић, његов брат Павле Авакумовић био је епископ арадски, а обојица потичу из чувене племићке породице Авакумовић из Сент Андреје. Ту је и владика Пантелејмон Живковић, који је најпре био далматински епископ за време чувеног прогонства далматинских Срба, па је био епископ будимски, да би на крају столовао као епископ темишварски од 1839. до 1850. године.

Шта је према Вашем мишљењу пречасни оче Јашин важно рећи за владику Пантелејмона?

Овде у Темишвару столовао је за време револуције 1848. године, када је био једини црквени великодостојник који је заједно са аустријским генералом Рукавином и осталом посадом остао више од 100 дана у Темишвару, бранећи га од војске мађарских револуционара. Касније је за ту приврженост бечком двору био награђен златном круном и именован за тајног саветника Цара.

Где се сада налазимо?

Када се радио овај пројекат за музеј, сматрали смо да свакој просторији треба дати неку идејну функционалност. Просторији у којој се сада налазимо можемо дати функционалност трпезарије. Овде такође имамо портрете лаика, дакле оних који немају свештенички чин, потписаних од сликара Павла Ђурковића. Истакао бих портрете Персиде Стојковић, једне од највећих добротвора наше епархије.

Сада се налазимо у библиотеци. Коме је припадало ово право богатство вредних и раритетних књига?

Овде су, пре свега, два портрета личности који се чврсто везују за библиотеку Епархије темишварске. То су владика Петар Петровић и архимандрит манастира Светог Ђорђа Павле Кенгелац. За владику Петровића се зна да је био присталица француске просветитељске мисли и присталица идеја Француске револуције. У његово време појавио се Павле Кенгелац, који се школовао у Халеу и Петровграду, одбранивши два доктората. Иначе, он је написао прву историју природе међу Србима. Владика Петровић је, наиме, видео у њему једног од својих наследника и поклонио му сву његову пажњу и поверење. На самрти, потписао је тестамент у којем је назначио да половина библиотеке, која је бројала 4.000 томова, и била друга по величини међу Србима, припадне Павлу Кенгелцу. Овај ју је доцније пренео у манастир Шенђурац. Из манастира Шенђурац шта се временом могло спасити пренето је овде. Половину библиотеке чине богослужбене књиге, чувене Србуље из XVI века, и друге богослужбене књиге исписане углавном на старословенском језику.Свакако бих још истакао и посебни и јединствени портрет Његоша са белом камилавком који се налази овде у библиотеци, који је прави уметнички раритет.

Сада се налазимо у Сали тронова. Зашто носи такав назив?

Пошто су овде портрети митрополита карловачких и патријарха српских, а неки од њих су овде у Темишвару обављали дужности епархијског архијереја или администратора, отуда такав назив. На пример, потоњи српски патријарх Георгије Бранковић обављао је извесно време и дужност епископа темишварског. Затим, ту су и патријарх Герман Анђелић, који је извесно време администрирао темишварском епархијом, као и најзначајнији житељ манастира Бездина архимандрит Самуило Маширевић, који је постао касније патријарх српски.

У следећим просторијама види се драгоцена ризница богослужбених предмета и експоната од велике културно-духовне вредности. Како би сте нам све то описали?

Овде је представљена богослужбена архијерејска одежда, пар инсигнија архијерејских, архијерејске митре и пар богослужбених предмета, као на пример позлаћени ручни крст и два путира. Имамо овде и један епитрахиљ из Чакова из 1788. године, који је вероватно и Доситеј Обрадовић виђао. Ту је такође и архимандритска палица од слонове кости из манастира Бездина која датира из 1754. године. Овде је и једна плаштаница рађена сребрним и златним везом из 1784. године, и што је још вредно напоменути ту је и јединствени и посебни бакрорез на свили.

Видимо овде и драгоцене иконе из Чакова, иначе, родног места Доситеја Обрадовића. Музеј нам говори да је Чаково било духовни центар српског националног бића у Банату?

Већина ових икона је из друге половине осамнаестог века. Да, то су иконе из Чакова. Види се на овим раскошним иконама шта је Чаково некада било и која је била материјална и финансијска моћ Чакова. Заправо, Чаково је било у Епархији темишварској седиште презвитерата, односно било је водеће место.

Колико векова заправо, траје српски живот у румунском Банату?

Још је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је имао поседе овде и био члан витешког реда „Змаја", основаног од стране Жигмунда Луксембуршког, почео већ тада да насељава српске породице у овим пределима. Међутим, има поузданих сведочанстава да је било српских сеоских кнезова још и пре деспота Стефана на овим просторима. Касније, тај српски елеменат је много више порастао. Знамо рецимо да су кнез Павле Бранковић, Змај Огњени Вук и Марко Јакшић у борби против Турака у једној експедицији овде у околини Темишвара доселили чак 50.000 српских породица.

Објасните нам порекло српског племства у румунским крајевима. Које су то породице биле и какав је био њихов утицај?

Ако говоримо о српском племству у Банату, то су пре свега, потомци старих српских средњовековних племићких породица. После Косовске битке 1389. године и турског надирања према Балканском полуострву, племићке породице углавном остају као турски вазали у Србији, пошто су морали сачувати поседе и државу. Међутим, после коначног слома Турске и смрти Бајазита у бици код Ангоре 1402. године полако се српски племићи почињу окретати мађарском краљу. Тада је мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки у српској властели видео одличне ратнике и одбрамбени зид између Турака и Мађарске. Најпре је деспота Стефана позвао да уђе у његову службу, потом и Дмитра Мрњавчевића, заповедника града Вилагоша, да би на крају тај позив следила већина српских велможа. Када говоримо о великим породицама које су својим присуством кроз поседе и војним активностима биле важне за Банат, то су свакако Лазаревићи, Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Цреповићи, Петровићи и Овчаревићи.