Мој живот у Србији

Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) организовала је предавање са дискусијом на тему "Утисци о мом животу у Србији" на немачком, која је одржана у Инзбруку.

Као предавачи учествовали су Мартин Баумхауер из Беча, Феликс Совински из Немачке, Јанко Николић из Београда, Владимир Влајић из Инзбрука, као и проф. др Волфганг Рорбах из Беча, који је између осталог, и аутор књиге На трагу Срба у Аустрији.

Предавање са дискусијом је тако конципирано да свако од учесника прво представи део својих искустава из Србије, након чега је уследила дискусија са присутним гостима, међу њима су били и мр Макс Унтеррајнер, посланик Националног савета аустријског парламента, Ђуја Тешановић, бивша посланица Скупштине општине града Салцбурга и чланица Управног одбора Радничке коморе Салцбурга као и почасна чланица СПОЈИ, др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе у иностранству (Служба сећања), Хелмут Бухахер, члан Скупштине општине града Инзбрука, Феликс Хафнер из Граца, координатор Аустријске службе у иностранству за подручје Југоисточне Европе и Израела, Весна Цекић, представница Центра за мигранте, као и Идрис Хасебела, пријатељ СПОЈИ-а из Еритрее, којима се Филип Влајић (23), новоизабрани председник СПОЈИ, захвалио у име организације.

Предавачи су имали различит приступ главној теми, a свако од њих је неко време провео у Србији. Међу гостима у публици био је и Сигфрид Кершбаумер, бивши заменик градоначелника Гриса на Бренеру, коме је те вечери уручена почасна плакета, чиме је постао нови почасни члан организације СПОЈИ.

Први је говорио Мартин Баумхауер, апсолвент мастер студија економских наука у Бечу и члан Скупштине општине Хармансдорф, који је пола године провео у Србији као гостујући студент на Економском факултету у Београду.

„Као прво хтео бих да кажем да сам живот у Србији много волео. По мом повратку у Аустрију, у мојој згради у Бечу, у приземљу је отворена нова продавница. Испоставило се да је то продавница српске ракије, тако да имам осећај, да је Србија на неки начин дошла мени", тим речима је своје излагање почео Мартин. Кроз спорт и друге активности у Бечу често је долазио у додир са људима из бивше Југославије. Београд и Србија су били његов први избор за универзитетски семестар у иностранству, иако многи данас не разумеју ту његову одлуку.

Он је приметио да породица у Србији има много већи значај него у Аустрији, као и религија, али да у односу на Аустрију у Србији нема много слободних радних дана за време верских празника. Мартин сматра да је жалосно што постоји велики одлив мозгова из Србије, али и да у Србији на студенте гледају као на младе наде за бољу будућност и будућу интелектуалну елиту, што је у Аустрији потпуно другачије. Приметио је и да на пример Срби у Бечу имају много већи осећај националног поноса, што често може да пређе у екстрем, али да мисли да је то зато што када Србин из Беча оде у матицу, људи га тамо доживљавају као странца. Завршио је речима да је толико заволео живот у Србији, да кад год му се укаже прилика воли да посети Београд и Србију.

Феликс Совински из Вајмара у Источној Немачкој, студент хармонике, годину дана је провео у Србији. Он се са Србима први пут сусрео на факултету у Вајмару. Са пријатељем је први пут на пар недеља отишао у Србију и био је одушевљен гостопримством. Био је изненађен што га нико није критиковао нити му замерао. Очекивао је, јер је Немачка била умешана у бомбардовање Србије. 2015. године дошли су у Београд. На почетку су имали тешкоћа око докумената између факултета у Немачкој и у Србији, али су након краћег времена то решили, те је почела и настава, а упоредо су ишли и на курс српског језика.

„Када сам имао слободног времена често сам путовао по Србији и региону. Стекао сам нове пријатеље у Крушевцу, где сам био за Васкрс, када сам могао да присуствујем васкршњем православном обреду. Не бих да претерујем, али за мене, из атеистичког Истока Немачке, то је била нека врста културолошког шока, али ми је било драго да и то видим и тако боље упознам другу културу", закључио је Феликс.

Следећи говорник био је Владимир Влајић из Инзбрука, рођен у Србији, али је од своје друге године у Аустрији, где студира међународне економске науке, политичке науке и руски језик. Као ђак често је одлазио у Србију за време школског распуста, у своју родну општину Петровац на Млави. Каже да је одувек веома везан за земљу својих предака и да је увек размишљао о повратку у Србију.

На факултету где студира Међународне економске науке у Инзбруку створила се могућност да годину дана проведе у иностранству, те је могао да бира између Шпаније и Србије. Одлучио је да оде у Србију, да усаврши матерњи језик и види разлику између људи у матици и у дијаспори.

Поред студирања на Економском факултету Универзитета у Београду, волонтирао је у Савезу јеврејских општина Србије и Јеврејском историјском музеју Београд, као први припадник Аустријске службе сећања на Балкану, где је успостављао прву позицију те установе на овом поднебљу. Тиме је отворио могућност будућим генерацијама у Аустрији, да уместо обавезног аустријског војног или цивилног рока, могу 12 месеци да дођу у Србију и као Аустријанци се суоче са Холокаустом и ближе упознају са јеврејском и наравно српском културом.

Владимир је говорио о великим разликама на факултетима у Београду и Инзбруку, али је закључио је да има позитивних и негативних ствари у оба случаја. Приметио је да би на факултетима и генерално у Србији било врло могуће да се многе ствари промене на боље али да једноставно недостаје покретачке воље код људи које су на кључним позицијама. Причао је о свом раду у Јеврејском историјском музеју Београд, као и о опроштајном пријему који је за њега уприличила Аустријска амбасада у Београду.

„Мислим да је могуће живети у већим градовима попут Београда или Новог Сада. Наравно потребно је много више труда и времена да би се постигао сличан успех као у Аустрији, али је могуће уколико неко прати свој циљ и то заиста жели. Било је то непроцењиво искуство и једна од најбољих одлука у мом животу и сваком бих препоручио да на пар недеља посети Србију или неко време проведе тамо. Из даљине је заиста тешко донети закључке, мора се ипак проживети све то", закључио је Владимир.

Своје искуство живота у Србији испричао је Јанко Николић. Он је прву половину свог живота провео у Србији, односно на Балкану, а у Мелбурну у Аустралији је завршио средњу школу и факултет. Држављанин је Србије и Аустралије, а у августу 2015. године вратио се у Србију и ради као адвокат. Причао је о идентитетској припадности и објаснио да је Србија одувек представљала Запад Истоку и Исток Западу, да су њему Срби сличнији Аустријанцима или Немцима него Американцима или Аустралијанцима и да је из тог угла тешко упоређивати идентитетски део континенталне Европе са земљама Новог света, као и да је сарадња међу европским народима нешто природно.

Сматра да је Србија после ратова и нестабилне ситуације на добром путу и да поред одлива мозгова постоји и процес враћања младих у матицу. Београд је за њега посебна прича, јер у њему се спајају различите културе и субкултуре, близу је многим другим земљама што је важно за размену идеја и пословни живот, а цитирао је и Мому Капора, који је једном рекао да Београд представља неку врсту нискобуџетног Њујорка Југоисточне Европе.

Првих пар месеци по повратку у Београд осећао се као туриста, али је и тај осећај, бавећи се својим послом, убрзо нестао. Наравно да се не могу упоређивати Аустрија и Србија у економском смислу или по животном стандарду, али Јанко сматра да се последњих година нарочито кроз међународне компаније у Србији за младе људе отварају нове шансе и перспективе.

„Стицајем околности добио сам шансу да радим у једној корпоративној адвокатској канцеларији у Београду, која је помогла многим међународним, пре свега аустријским и немачким предузећима да оснују своје српске подружнице. Препоручио бих сваком да бар покуша да се врати и ради у Србији уколико му се укаже прилика за то", рекао је Јанко.

На скупу је говорио и проф. др Волфганг Рорбах из Беча, члан Европске академије наука и уметности, потпредседник Аустријско-српског друштва и почасни члан СПОЈИ-а. Проф. Рорбах је изнео своја искуства о животу у Србији током 60-их година, када је полупрофесионално играо кошарку у Србији (био је и репрезентативац Аустрије). Упоређивао је ситуацију са Аустријом, али се из тог времена сећа да је у Србији било тренера који су будили жељу код играча да играју кошарку, фудбал или неки други спорт, а не да им ставе тегове на ноге како би трчали уз брдо док им попуцају зглобови, тако да се ту много може научити, јер су Срби одувек имали јаке екипне спортове, али и боксере.

Сећа се да је као младић имао у плану да се жени крајем тридесетих, али је у Нишу упознао своју жену са којом се оженио у својој 22. години. Његов отац је иначе Аустријанац, мајка Српкиња, а у Бечу је већ тада било око 45.000 мешовитих бракова. Уочио је да је већ тада у српским породицама било по бар двоје деце, док је свака друга аустријска породица имала само једног пса, што би било објашњење за стање наталитета у том периоду. Проф. Рорбах је као позитивне тачке такође навео однос према старијим особама, али и љубав према деци, која је у српским породицама веома јака и да је то за сваки пример на који би могли да се угледају Аустријанци, који су усмерени превише на материјалние вредности.

Испричао је свима да је од 2003. по жељи његове тада преминуле мајке, која је била најстарија Српкиња у Бечу, почео више да се бави својом другом домовином, те је редовно посећивао Србију и регион. Сећа се да је током и после деведесетих било много сиромаштва, али без обзира на то сећа се великог гостопримства и студената, активних и жељних знања. Такође, причао је и о корупцији, етици у послу, али и о томе да нигде у Европи није видео више председника него у Србији, јер се свакодневно оснивају нека удружења.

За реч се јавио и Ерик Вагнер, који је годину дана провео у Србији као студент историје и политичких наука Југоисточне Европе.

„Сматрам да је за сваког добро да једно време проведе у некој страној држави и култури. То је нарочито важно за људе из земаља попут Немачке или Аустрије у којима живи пуно странаца. У Немачкој се често старије особе жале на то када чују друге људе да говоре на свом матерњем језику, а док сам био у Србији, видео видео сам какав је то чудан осећај када причам са својим немачким пријатељима на неком другом језику, а не на мом матерњем. Живот у иностранству би свакако допринео да више уважавамо друге и да наше друштво постане толерантније", закључио је Ерик.

број коментара 0 пошаљи коментар