Кан на Нишави

У време одржавања Фестивала српског филма у Чикагу, захваљујући којем ће први викенд децембра у мултиплексу Muvico 18 у Роузмонту, Илиноис бити испуњен ужитком гледања најзапаженијих остварења српске кинематографије у протеклој години, ред је да се присетимо и немале роле потомка античког Наиса у историји српског, односно југословенског филма.

Годину дана после српске престонице, "покретне слике" 1897. долазе и у Ниш, иако се он тих година много спорије развијао од града на ушћу Саве у Дунав. Први стални биоскоп у вароши са палеолитским наслеђем отворен је под шатором на Синђелићевом тргу 1906. године, три лета пре Београда. У нишком Историјском архиву кажу да не поседују ниједну фотографију која би наведени податак илустровала. Слично је и са испитаним узорком приватних архивара, али трагаћемо и даље. Наводно је у Србији пред почетак Другог светског рата радило чак 1514 биоскопа.

Ниш одавно важи за традиционално место сусрета и пре свега дружења глумаца и гледалаца, још од давне 1966. године, када је на иницијативу Удружења слободних филмских глумаца Југославије, сада Удружења филмских глумаца Србије, основан Фестивал глумачких остварења југословенског играног филма Филмски сусрети, данас знаног као Фестивал глумачких остварења домаћег играног филма Филмски сусрети. Од тих времена до данашњих дана, кроз Нишку тврђаву је продефиловао велики број домаћих и страних филмских актера, укључујући и супружнике Елизабет Тејлор и Ричарда Бартона (Тита из Сутјеске, 1973), који нису могли да дођу у Ниш, а да не сврате и у легендарни ресторан Американац, стециште глумаца током нишке филмске смотре, као и многобројне великане "седме уметности" из ондашњих социјалистичких држава.

У граду чији се кључеви на Сусретима симболично дарују председнику жирија (што је увек глумица), који потом узвикује: Колеге глумци, Тврђава је наша!, настала су остварења Здравка Шотре: Зона Замфирова из 2002. године (најгледанији српски филм свих времена), дело снимљено по истоименом роману Стевана Сремца, углавном унутар зидина Тврђаве, и то у формату 16:9 са јужњачким дијалектом у Dolby Digital 5.1 surround звуку, и Пљачка Трећег рајха из 2004, према сценарију Миодрага Андрића (Љубе Мољца), са Драганом Николићем и Николом Ђуричком у главним улогама. Филм Ивкова слава из 2005, дело истог редитеља из опуса Стевана Сремца, снимано је већином у Пироту, али је радња смештена у ослобођени Ниш с краја XIX века, непосредно након успостављања железничке трасе Београд-Ниш.

Године 1987, по сценарију Маје Волк, а у режији Миомира Стаменковића, клапе филма Лагер Ниш, о формирању првог концетрационог логора на простору Краљевине Југославије и истовремено првом бегу затвореника из овакве врсте казамата у окупираној Европи, пале су у музејском простору Логора Црвени крст, у Спомен парку Бубањ и на другим локацијама. Две године касније, у Нишу и околини је делом сниман и Сабирни центар Горана Марковића, на текст Душана Ковачевића. Нишом као местом радње, али и снимањима на аутентичним "мераклијским" локацијама, могу се похвалити и бројни документарци, попут Шотрине Краљевине Србије из 2008. године.

Након гашења старих кина и периода када ниједан биоскоп у граду није радио, Ниш, поред повремено функционалне биоскопске дворане Дома војске на Синђелићевом тргу бб, данас има два модерна светилишта филма опремљена најсавременијом аудио и 3Д видео технологијом: Купину (некадашњи биоскоп Радник) у Балканској 2, са капацитетом од две сале и варијантом ad hoc отвореног биоскопа у дворишту зграде Универзитета у Нишу (Бановини), и Вилин град (некада Истра) у Обреновићевој 19, са такође две сале. Ту је и новоотворени 5Д биоскоп у Улици генарала Милојка Лешјанина 1 (прекопута McDonald's-а), у коме посетиоци могу да током пројекције осете мирисе, померања тла, ефекте кише, ветра, као да су део приказа на платну.

У некој паралелној стварности, крај Београдске капије Нишке тврђаве уместо Цветне пијаце развијен је црвени тепих којим, поред фоторепортера и љубитеља седме уметности, лепршају тоалете домаћих и светских филмских артисана и художника. Тврђава у симфонији древног окружења, заносу архаичног и авангардног, дочекује госте и одише оријенталним, а опет космополитским духом. Нишава за то време протиче испод новог, или у складу са контекстом реновираног, а сада прилично дотрајалог моста, бележи и носи аплаузе публике током наклона глумаца и одјавних шпица човекових на траци забележених интерпретација стварности. Преузео би можда тако дом јужњачке душе некадашњу славу Филмског фестивала у Пули или бар део онога што је он некада био. Константинов град би тада постао оно што у ствари јесте, капија на међи Запада и Истока, прошлости и садашњости, живота и филма... Кан на Нишави.