Џез прожет Балканом

Међу интернационалном публиком налазио се и знатан број припадника наше заједнице из Њујорка и околине, укључујући и Генералну конзулку Републике Србије Мирјану Живковић, старешину храма Светог Саве у Њујорку Ђокана Мајсторовића, представнике дипломатског кора и Уједињених Нација из Њујорка, Беча и Холандије. И управо је присуство наших људи као и Васиљевићевих родитеља који су за ту прилику допутовали из Београда оно што је Димитрију највише значило и учинило да концерт буде и "наш" и амерички. Једном речју - изузетан.

Са Димитријем Васиљевићем је у Њујорку за РТС разговарала Марија Шајкаш.

Недавно сте одржали први велики солистички концерт пред одабраном публиком у Њујорку. Какав је осећај кад се "освоји" Карнеги хол?

За сваког музичара, па тако и за мене, велика је част и привилегија могућност да се одржи концерт важном месту као што је Карнеги хол. Не само због значаја и богате традиције коју такав концертни хол носи, већ и због елитних услова за наступ који се огледају у изузетном клавиру, сјајној акустици сале и наравно одабраној публици.

Колико су дуго трајале припреме за концерт и како су оне изгледале?

Логистичке припреме за концерт трајале су скоро шест месеци, а оне музичке око 2 месеца. Данијела Милић, моја менаџерка је углавном бринула о овим првим, док су мој задатак биле ове друге припреме. У музичком смислу, требало је одредити репертоар, а затим га свакодневно вежбати и брусити по неколико сати, правећи при том баланс између ауторских композиција и џез стандарда као и других популарних песама које је требало огрнути у ново, оригинално рухо.

Шта тачно значи "џез прожет Балканом" за који је већ неколико пута речено да представља ваш заштитни знак?

По најновијим истраживањима, музичко биће сваке особе почиње да се развија већ у пренаталном периоду. Од самог рођења усвајамо културне, и музичке утицаје средине која нас окружује. У мом случају, традиционална музика Србије и Балкана оставила је јак траг на моје музичко биће, но тај траг сам почео да примећујем и дајем му на значају тек по пресељењу у САД и након што сам озбиљније почео да студирам амерички џез. Сударом различитих култура на бостонској и њујоршкој музичкој сцени на којима сам провео низ година, полако сам почео да разумевам сву тежину и лепоту балканске музичке мисли коју природно, као и остали припадници мог народа, носим у себи. Спојивши оно научено из домена модерног џеза са оним инстиктивним из домена балканског наслеђа, настало је нешто што бих могао да назовем соптвеним, оригиналним музичким изразом.

У Америци постоји изрека - Ако постигнеш успех у Њујорку, успећеш и на сваком другом месту. Који су Вам даљи планови?

У Њујорку је свакако тешко снаћи се и опстати, а још теже наметнути се конкуренцији, без обзира на то којим се послом бавите. Велико је питање шта уопште значи успети. Мислим да успех подразумева осећај испуњености и задовољства, а тај осећај може али и не мора ићи руку под руку са репутацијом, успехом у каријери, материјалним или другим друштвеним признањем. Дакле, идеја успеха је за мене прилично широка, тако да о Њујорку никада нисам размишљао као о полигону за узлетање или рвачком рингу. Напротив, Њујорк је непресушна инспирација, пријатељи, љубав, авантура, а ако вам је срце на месту, где год да одете, наћи ћете мир. Ускоро ћу почети да живим на релацији Илиноис - Њујорк јер ћу започети своје докторске студије из џез клавира на University of Illinois. Очекујем да ћу овај нови начин живота успешно и глатко уклопити са свим оним вредностима у животу за које се борим и којима тежим.