Širom zatvorenih očiju – Otisak Duše

Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

"Šta radiš?" - pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.

I on se traži - taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. (Momo Kapor)

Noćas čitamo odlomke iz književnih dela koja su nas dotakla. Kroz emisiju vodi Dušica Mijatović. 

Dobro nam došli!