Širom zatvorenih očiju – Otisak Duše

Sve je u odnosu čoveka prema Bogu, u njegovom odnosu prema drugom čoveku, kao i u čovekovom odnosu prema samom sebi - do njegove slobodne volje. Golema je nevolja i trajna zagonetka šta je to „slobodna volja” koju svaki čovek ima kao trajnu osobinu, najvećim svojim delom (nekada u toku celog života čoveka) neosvešćenu ili nedovoljno osvešćenu. Ona počiva, kao skupocen dar, kao uspavana princeza, kao sjajan dragulj, negde blizu dna naše prostrane, uvek nedovoljno upoznate duševno-duhovne postojbine. Kako i kada početi sa otkrivanjem tog neprocenjivo vrednog alem-kamena, davno od ljudi nazvanog sloboda, slobodna volja? Da li čovek ima slobodnu volju, da li zna za nju i, ako zna (ili sazna), kako sa njome postupati?

Niko nas nije pitao od kojih ćemo se roditelja, u kojoj porodici, u kome narodu i u kojoj religiji roditi; ako je u dugovekovnom patrijarhatu još bilo uobičajeno da se rodimo u određenom narodu i određenoj religiji, poznavajući svoje pretke, čak i dvesta godina unatrag (bar po imenu članova porodice), već odavno, u savremenom svetu, više nije tako. Rađamo se, sve češće, od roditelja dva različita naroda i vere, čak i različite rase, kao ishod trenutnog zaljubljivanja ili samo simpatije, nekad i kao žalostan kraj silovanja ili neke druge (da li?) slučajnosti. A onda, budemo nekada odgajani u nepovoljnim porodičnim ili vanporodičnim prilikama (i neprilikama), od roditelja oštećenog duševnog i/ili telesnog zdravlja (opterećeni nekada i genetskim bolestima); postajemo i mimo naše volje (slobodne volje?) kriminalci, narkomani, alkoholičari, ubice i samoubice.

Gde je i šta je sa „slobodnom voljom” kod takvih brojnih ljudi, širom sveta? Ne mora sve da se u životu odvija ovako pesimistički. Nešto čudno, do tada nepoznato i iznenadno, prolomi se odnekud iz nas, terajući nas na promene. Kakve promene? Promene smisla našeg života!

Taj iznenadni, neočekivani, spasonosni trenutak buđenja (uspavane princeze u sebi, naše pneume, životnog duha), označava početak Odisejevog puta (i puta kao lutanja) u traženju izgubljenog, zaboravljenog zavičaja - Itake.

Šta bi drugo bio proces oduhovljenja čoveka, Jungove individuacije, nego iz hrišćanstva poznat nam pojam hristijanizacije, tj. traženje i nalaženje „slobodne volje”, sa kojom tek otkrivamo predivan novi, pravi život obogotvorenja, prijateljovanja sa Hristom (u hrišćanskom svetu), saradništva sa Bogom. Buđenje slobodne volje označava poziv na njeno dalje i neprestano negovanje, na njen razvoj put ucelovljivanja čoveka i/ili dalji novi put savršenstva.

Biti odgovoran, znači biti obavezan. Kome i zašto? Religiozni ljudi odgovorni su Bogu, ali nedovoljno religiozni ili nereligiozni takođe su obavezni: roditeljima, narodu u kome su rođeni, zanimanju koje su izabrali, bračnom partneru i deci iz braka sa voljenim partnerom. Izgleda da od odgovornosti ne možemo nikako pobeći. Da li je u ranijim vekovima (u patrijarhatu) bilo više odgovornosti među ljudima, svesne i dobrovoljne i/ili nametnute, prinudne, nego danas? Možda. Zašto se onda danas, na vrhuncu napredovanja civilizacije (mnogo manje i kulture!), čini čoveku da je među ljudima i narodima u svetu manje odgovornosti za slobodna (?) postupanja govore? Od koga je planeta Zemlja ugrožena u svome daljem opstanku ako ne od ljudi, slobodnih (?), a neodgovornih! Da li su i kako ljudi slobodni bez Boga? A kako su slobodni sa Bogom? Opet iskrsava neminovna enigma „slobodne volje”!

Teško je razumeti, ali uveren sam (valjda ne samo ja!) da svaki čovek ima slobodnu volju, samim tim on je i odgovorno biće. Sve što zlo uradimo - najpre sebi, drugom čoveku, svojoj porodici, narodu - mogli smo da ne uradimo! Pri ovakvom zaoštrenom određenju, ne zaboravimo ono što smo ranije rekli o svim brojnim nesrećnicima u životu koji jedva da su imali uslove, duševno-duhovne i materijalne, za normalan razvoj svoga duševno-duhovno-telesnog bića. Stepeni razvoja čovekove slobodne volje (različiti razredi u kojima učimo!) veoma se razlikuju kod ljudi na Zemlji; svest religioznih mislilaca i filosofa (i naročito umetnika), kroz hiljade godina trajanja čovekove istorije, iznedrila je (odakle?) ideju - na Istoku reinkarnacije, u hrišćanstvu (ne kod svih Svetih Otaca Crkve) - ideju daljeg usavršavanja čoveka posle smrti, izbegavajući tako da spominju (bar ne često) „raj i pakao”, kao nagradne i kaznene mere, zastupljene gotovo u svih religija u svetu, u monoteističkim religijama naročito. Na kraju ovog dela izlaganja o slobodnoj volji (povodom prvog dela navedene misli patrijarha Pavla o „ličnoj slobodi” i o „mestu Boga”), vredno je da se setimo Hristove reči (iz Matejevog Jevanđelja): „A onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen.” (Iz knjige akademika Vladete Jerotića „Od Save do Pavla”) 

O buđenju svesti, savesti i saosećajnosti govorimo u Otisku Duše. Kroz emisiju vodi Dušica Mijatović.