Širom zatvorenih očiju - Otisak duše

Mnogi nabrajaju šta je to lepo na njima, šta vole kod sebe, onako ljudski posmatrano, misleći da ako nabrojimo svoje vrline da ćemo početi iskreno da volimo sebe. Verovatno vrlo brzo mnogi shvate, da to nije put.
Za mene, voleti sebe znači prepoznati i voleti Boga u sebi, znati da je Bog i u svim drugim ljudima (životinjama, biljkama i stvarima). Biti blag prema sebi i ne kriviti se, bez obzira na iskustva koja prolazimo. Jer ako si strog prema sebi, zapravo si strog prema Bogu i prema svom unutrašnjem detetu. Ono se tad uplaši i rastuži.
Kad nam se čini da je sve super, kad se smejemo, kad smo radosni, ne pada nam na pamet da se naljutimo na sebe, ali nije tako ako mislimo da smo nešto pogrešili. Bilo ko da napravi identičnu grešku, bili bi blagi, pokušali bismo da utešimo tu osobu, verovatno bi nam se činilo da nije napravila ništa strašno. Međutim, kada smo mi u pitanju, postajemo drugačiji i sve preuveličavamo.
U tim trenucima treba da se setimo deteta u sebi koje se verovatno uplašilo, preuzeti odgovornost i obratiti mu se kao što se majka obraća detetu kad želi da ga zaštiti i smiri. Kad mu se obratite na taj način, osetićete upravo ljubav prema sebi.
Osvestite činjenicu da je dete uvek tu i umesto sebi obraćajte se njemu. Videćete razliku, a uskoro i osetiti posebnu vrstu ljubavi. (Ho'oponopono)

Tu smo, da podelimo ovaj trenutak života...
Dobro nam došli!
Jelena Dejković, Robert Denić, Dušica Mijatović