Hipokratija

Gost današnje Hipokratije je neurohirurg dr Živorad Đorđević, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i svojevremeno dugogodišnji direktor Urgentnog centra u Kliničkom centru Srbije.

Na današnji dan, 18. jula 1969. lansiran je prema Mesecu vasionski brod Apolo 11, a dva dana kasnije na njegovu površinu izašla su dva američka astronauta, Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, treći astronaut ostao je iznad Meseca u komandnom delu kabine baveći se komunikacijom sa Kontrolnim cenrom na Floridi.

Prošlo je pedeset godina otkad su Nil Armstrong i Baz Oldrin u misiji Apolo 12 stigli na Mesec i prošetali se njegovom površinom. Nil Armstrong je posle prvog koraka na Mesecu izgovorio čuvenu rečenicu, koja je kroz hladnu vasionu dospela do pola milijarde uzbuđenih ljudi na Zemlji, bukvalno priljubljenih uz televizijske ekrane: „Ovo je za čoveka mali korak, a za čovečanstvo veliki skok".

Po Mesecu je od 1969. do 1972. već hodalo 12 astronauta skupljajući usput uzorke različitog kamenja (na Zemlju je doneto preko 300 kilograma uzoraka). Poslati ljude na Mesec i kasnije na Mars, SAD smatra jednim od svojih najvažnijih ciljeva, uostalom, kao i Rusija, Kina i Indija. To su ogromne investicije, za koje mnogi eksperti misle da još nisu opravdane. U neku ruku, situacija je slična kao u Evropi pre 1492. godine. I onda su verovatno tvrdilo da je slanje Kolumba na dalek put, kojim je trebalo da plovi do beskrajno udaljenih ciljeva, bacanje novca. Ipak, otkriće „novog sveta" napravilo je ogromne promene u „starom svetu". Odlazak čoveka u vasionu možda će promeniti budućnost ljudi. Posle velikih i po svemu katastrofalnih nesreća koje su zadesile Zemlju zbog ćudi prirode (setimo se samo cunamija iz 2004. godine i zemljotresa u Japanu 2012, koji je oštetio nuklearne reaktore u Fukušimi), naučni i futuristički svet počeo je iznova govoriti o staroj dobroj Zemlji kao mestu koje nije više pouzdano za život. Predloženo je stvaranje svetskog konzorcijuma za obezbeđivanje sredstava kako bi se što pre poslali ljudi na Mesec, Mars i na druge daleke planete slične Zemlji i na njima ostali. To bi bio početak naseljavanja svemira. Maštanja su podstaknuta nedavnim otkrićem planete koja je nazvana „Zemljom bliznakinjom", a koja bi mogla imati slične osobine tla i atmosfere kao i Zemlja. Ta planeta nalazi se u našem sazvežđu.

Sa evropske strane Atlantika, pokojni Stiven Hoking, engleski teorijski fizičar i profesor na Oksfordu, tvrdio je da ljudi moraju napraviti svoje kolonije u svemiru jer se iz veka u vek i iz dana u dan, povećava opasnost njihovog nestanka sa Zemlje, a možda i fizičkog nestanka same planete.

Tehnologija neprekidno napreduje, ali telo čoveka se ne menja u poslednjih 200. 000 godina. Nikako da se kaže koliko dugo astronauti mogu opstati u beztežinskom stanju. O tom prevelikom problemu, ne oglašavaju se dobro verzirani astrobiolozi, praktični fizičari i astronomi. Svojom uzdržanošću ignorišu činjenicu o neophodnosti gravitacije da bi bilo koji organizam na Zemlji mogao ostati u životu.

Kako naš današnji gost nije astrofizičar on će nam govoriti samo o biološkom aspektu nulte i mikrogravitacije, bez koje nema života ni za jedno živo biće začeto na Zemlji. On nas podseća na izgled iznurenih astronauta nakon relativno kratkih bitisanja u bestežinskom stanju tokom američkih i ruskih vasionskih misija. To nije ništa u poređenju sa onim što bi se dogodilo posle višemesečnog ili višegodišnjeg boravka u svemiru.

Srce je prvi organ koji bi platio visoku cenu nedostatku gravitacije jer mu se veličina i masa smanjuju za jednu četvrtinu i posle samo nedelju dana leta u orbiti što je svima poznato. Srećom, proces se na tome zaustavlja. Posle nekoliko meseci boravka na Međunarodnoj vasionskoj stanici, koja je od 2011. godine u vasioni na visini od 360 kilometara, astronauti imaju znatno niži krvni pritisak od normalnog i krv ne dopire do njihovih mozgova u odgovarajućoj količini. Iz kliničke prakse je poznato da komatozni pacijenti, doživljavaju osrednju atrofiju srčanog mišića već posle šest nedelja ležanja u krevetu, samo zato što se ne kreću. „Antigravitacioni" mišići sa unutrašnje i prednje strane natkolenica i listovi na potkolenicama, nosači tela, gube na masi i snazi, jer su nepotrebni za vreme vasionskog leta. Uprkos svakodnevnih programa fizičkih vežbi, posada na Međunarodnoj vasionskoj stanici već posle šest meseci gubi 13 odsto zapremine mišića potkolenice i 32 odsto snage koju njihovi mišići nogu ispoljavaju pod normalnim okolnostima. Različite metaboličke promene su neizbežne zbog smanjene količine dotoka krvi u jedinici vremena.

Najgori efekat bestežinskog stanja je vidljiv na kostima. Iako tvrdoća i otpornost kostiju, kao i njihova relativno laka fosilizacija odaju utisak neuništivosti, kost je u suštini vrlo fleksibilno tkivo. Studenti medicine već godinama slušaju na predavanjima kako se kosti prosto tope bez tereta tela. Posle pola godine u kosmosu, astronaut bi izgubio četvrtinu koštanog materijala u svojim golenjačama (cevanicama) i to uprkos intenzivnim vežbama.

Iako eksperimenti na pilećim embrionima, izvedeni na Međunarodnoj vasionskoj stanici pokazuju mogućnost izvesne nadoknade koštanog tkiva, profesor Živorad Đorđević tvrdi da ta nadoknada nije ni približna gubitku. Kost iščezava po trajnoj stopi od 1 do 2 odsto mesečno. Posle trogodišnje misije na Marsu, vasionski putnici izgubili bi 50 odsto koštanog materijala, što bi im onemogućilo kretanje na Zemlji, tj. u njenom gravitacionom polju.

Tačno je da postoji razgrađen koncept vasionskog broda sa veštačkom gravitacijom, ali za sada se nedovoljno zna o sili potrebne gravitacije da bi se izbegao problem mišića i kostiju. Izgleda da bi meduze, koje su stvorenja bez kostiju, najbezbolnije podnele višegodišnje tumaranje po svemiru.

Ambicije velikih i moćnih zemalja su razumljive, ali efekti nulte mikrogravitacije govore da su naše telo i duh, neodvojivo i trajno vezani za Zemlju kao što je fetus pupčanom vrpcom vezan za svoju majku.

Emisiju priprema prof. dr Momčilo B. Đorđević