Gozba

Aristotel je pod indukcijom (epagoge) podrazumevao najmanje dve različite stvari koje se ponekad ujedinjuju. S jedne strane - to je metod kojim se „shvataju opšta načela", a s druge - to je metod navođenja (konkretnih) dokaza. Prvi metod mogao bi da bude povezan sa Sokratovom majeutičkom metodom kritike kroz kontra-primere. Drugi metod se pojavljuje kada se nastoji da se logički sistematizuje indukcija ili, kako kaže Aristotel u Prvoj analitici, u pokušaju da se izgradi pravilan silogizam koji porađa indukcija.

Kada raspravlja o tome koliko vrsta dijalektičkih argumenata postoji, Aristotel piše da je jedna vrsta navođenje, a druga silogizam. Pri tome, po Aristotelu, navođenje je - kao uzdizanje od pojedinačnog ka opštem - uverljivije, očiglednije i pristupačnije za čulnu percepciju, pa ga koristi većina ljudi.

U istraživanju razvoja verbalne i lingvističke kompetencije, induktivno rasuđivanje, prema jednom modelu objašnjenja, pruža bolji opis ovog razvoja od teorija urođenosti. U tom smislu, osnovna funkcija indukcije bila bi obrazovanje i usvajanje pojmova, tj. Kategorizacija čulno percipiranog sveta. U tom smeru, određena istraživanja pokazuju da deca do polaska u školu postaju svesna različitih načina na koje kategorije mogu biti povezane, ali i da se služe različitim principima kao osnovama za induktivno zaključivanje. Kada je o učenju jezika reč, osnovni oblik induktivnog zaključivanja naziva se indukcija koja počiva na kategorizaciji.

Autor i voditelj: dr Aleksandar Lukić