недеља, 17. нов 2019, 09:05
Kojekuda
O teškom životnom putu i genijalnom delu Vuka Karadžića, reformatora srpskog jezika i pisma, tvorca prve gramatike i prvog leksikografa, zapisivača i tumača ogromnog usmenog književnog blaga naroda koji vekovima nije imao svoju državu, ali je preživeo u svom jeziku, napisano je mnogo redova, doduše više naučničke, nego umetničke literature. I kao da je Vuk u ovoj potonjoj ostao da živi do danas samo u onom delu koji se obraća deci, a u prvopomenutoj – kao važan samo izučavaocima. Bezbroj je, naime, pesama za decu koje su posvećene Vuku, sigurno zato da bi im se osladilo opismenjavanje i ulazak u čvrste školske stege. Važno je i što već više od osam i po decenija traje živo sećanje u njegovom rodnom Tršiću, svakog septembra, Vukov sabor.
Ali gde smo u tome svemu, a posebno između svega navedenog, obični mi, koji zahvaljujući Vuku pišemo kao što govorimo i čitamo kako je napisano? I kako govorimo danas, a na mestu je, i te kako, i pitanje - kako pišemo i kako čitamo?
Mnogi znaju odgovore na ova pitanja - čuju i vide - ali, nažalost, sve veći broj nit‘ se pita niti primećuje, jer - ne zna. No, kada se počne priča o životu i delu Vuka Karadžića ne jedan će reći: „To sve znamo!" Nije da ne znamo, ali jeste da nismo dovoljno svesni, pa postignuća velike Vukove borbe, moglo bi se reći, bagatelišemo, ne retko i upropašćujemo.
A biće naroda počiva u njegovom jeziku ili - kako je Vuk govorio - „jezik je hranitelj naroda". Hajde da mislimo o tome i kada u ovom vihorno brzom vremenu kuckamo makar najobičniju poruku na mobilnom telefonu... I hajde da se „kojekuda" setimo kako je to Vuk Karadžić, rame uz rame sa ustanicima i državnicima ili - čak! - za štulu teže od njih, perom i mastilom postavljao temelje novog, obrazovanog i modernog društva, utvrdivši bedeme tradicije.
Pozivaju Vas - Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.
Коментари