Kojekuda

Ranko Jovanović, autor "Sistematskog rečnika srpskohrvatskog jezika" iz 1936, beleži da "prokopsati" znači "procvat, procvetati, daleko dogurati". Dobrim poznavaocima istorije sada je već jasna ironija narodne izreke koju je Vuk zapisao. Jer, ako je neko "prokopsao kao Turski car na Senti", taj ne da nije daleko dogurao, već je načisto propao, potpuno poražen, jedva živu glavu izvukao. Još jednom se pokazuje kako je jezik jednako pouzdan čuvar istorije, gotovo kao hrestomatije, pa bi se čak moglo reći i - ljudi će možda nešto zaboraviti, ali jezik neće.

Jer, "Turski car" je Mustafa Drugi, koji je vladao na samom kraju 17. i početku 18. veka i koji je pokušao da zaustavi početak propadanja moćne Otomanske imperije, ali je kao vrhovni vojni komandant, posle dve dobijene velike bitke protiv austrijske vojske, pretrpeo dva velika poraza, od kojih je drugi, 1697. kod Sente bio sa dalekosežnim posledicama koje su promenile tok dotadašnje evropske istorije. U predvečerje 11. septembra, kažu, u dobroj meri zahvaljujući Jovanu Popoviću Tekeliji, dedi potonjeg Save, koji je odlično poznavao ritove i močvare oko Tise kod Sente i zato vešto kroz njih proveo brojčano slabiju austrijsku vojsku predvođenu princom Eugenom Savojskim, za samo par sati bitke, nadmoćni Turci su poraženi do nogu!

Trideset hiljada turskih vojnika je što ubijeno, što se podavilo u Tisi, u paničnom begu, a među njima je bilo i dvadeset sedam paša, jedan janičarski aga i sam veliki vezir! Sultan Mustafa Drugi je uspeo da pobegne sa poprišta praćen delom konjice. Austrijska vojska je zabeležila neznatan gubitak u ljudstvu, prigrabila ogroman plen i - pokazalo se - zauvek proterala Turke iz Srednje Evrope, zbog čega je Eugen Savojski po povratku u prestonicu dočekan uz najviše počasti i trijumfalni slavoluk na kojem je pisalo "Kod Sente je spasen Beč".

Iako je Senćanska bitka bila pre tačno tristo osamnaest godina, Senćani ni za delić nisu manje ponosni na nju. Kažu, i drugi, i drugde u našoj zemlji bi trebalo da budu i dodaju - da se štogod to zbilo u nekoj drugoj evropskoj zemlji i te kako ne bi bilo dopušteno da velovi zaborava prekriju tako važan istorijski događaj. Zvanični spomeni na bitku su spomenik iz 1895. na obali Tise u Senti, Spomen-vidikovac u tornju Gradske kuće i najveća umetnička slika u Srbiji, "Bitka kod Sente", ulje na platnu površine gotovo četrdeset kvadratnih metara, koju je 1896. naslikao Ferenc Ajzenhut, ali koja se - ironijom okolnosti - ne nalazi u Senti, već u zgradi somborske Županije, sa čim se Senćani nikada nisu pomirili, ali..

No, mnogo je važniji nezvanični spomen koji živi u mislima i srcima žitelja Sente i više od tristo godina posle čuvene bitke, a čiju važnost potvrđuje narodna izreka pomenuta na početku.... Tako važna da se i ceo razgovor sa našim domaćinom u Senti, istoričarom i upravnikom Gradskog muzeja, Atilom Pejinom - koji je trebalo da približi celokupnu istoriju gradića na Tisi - svako malo prosto "saplitao" o pomen godine 1697. i te slavne pobede koju su zajednički izvojevali Austrijanci, Ugari i Srbi.

Saznaćete, ipak, i mnogo detalja o lepoj Senti pre i posle tog istorijskog događaja, a sve ih zabeležile - Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.

Na fotografiji sa naslovne strane: Senta; izvor: zenta-senta.co.rs