недеља, 05. авг 2018, 09:05
Kojekuda, repriza
Istočna Srbija, Rtanj, Boljevac, Krivi Vir. Putem kroz prekrasnu, bujnu prirodu ...letnji dan, po podne... “Vozite tako još par kilometara i kad vidite žuti saobraćajni znak, skrenite na sporedan put, tu ću vas čekati” – tako nas je uputio agroinženjer Milorad Topić, iz Krivog Vira, kojeg smo nameravali da posetimo.
I zaista, stajao je kraj puta i mašući nam pokazao da pratimo njegov automobil. Skrenusmo na makadamski drum, vođeni našim domaćinom i zasuti oblakom prašine koju je uzdizao sa neravnog puta. Vozimo se, opet kroz bajno zelenilo, sočno i zanjihano blagim vetrom... kuća nema...
Stadosmo na nekoj livadi... ispred nas zemljani puteljak, i drvena ograda, i dvorište i kuća porodice Topić. Jedna veća i nekoliko pomoćnih zgrada... A uokolo samo pašnjaci i livade, pokoji šumarak u daljini - nigde nikog. Uđosmo u dvorište - u sredini natkriven dugački sto sa klupama. Pred nas izađe učiteljica Jadranka, supruga našeg domaćina.
Porodica Topić napustila je grad, pre više godina. Vratili su se na porodično imanje, nedaleko od mesta Krivi Vir. Uzgajaju ovce, povrće, voće, prave sir, imaju mangulice, pse i... jednog konja... to iz čiste ljubavi. Sve podseća na likove i život iz ruskih romana. Na zemljoposednike koji žive jednostavnim i pametnim životom. I mogli bismo ih tako nazvati - zemljoposednicima, da nije stvarnost koju živimo potpuno obesmislila i obezvredila takav način života.
Topići poseduju nekoliko imanja osim ovog, nekoliko kuća u Krivom Viru, i još jedno imanje na obroncima Obradove stolice, gde im pripada i tri izvora pitke bistre planinske vode... Ali... Kuće u Krivom Viru su uglavnom napuštene - ljude jedva na prste možete da pobrojite. Sve propada, zgrade se ruše same od sebe... A nekad je tamo živelo više hiljada ljudi, uveče korzo, škola, biblioteka, svako jutro sve dnevne novine... Opštinska zgrada sad je polusrušena i potpuno oronula, biblioteka zatvorena, korzom nema ko da prošeta...
Ali, oni su srećni. Imaju 65 ovaca i sve ostalo što im je potrebno za život uglavnom proizvode sami. Kupuju samo kafu, šećer i još ponešto. Kažu sadili bi i pirinač, samo da mu prija ova klima. A propadaju samo kuće, i ono što je delo ljudskih ruku, no zato su priroda i plodna zemlja tu... uvek - za sve.
Jedino ljudi nisu više tu... Štede u gradovima da kupe nov TV ili mobilni telefon... sve pare daju na sparušeni spanać i bezukusni paradajz, koji vuku u kesama s posla u prepunim autobusima. A Topići skoknu dva koraka do bašte, uberu sočnu papriku, zagrizu i pogledaju okolo - sve zeleno, ovčice planduju, nebo široko...
Ovo je priča o slobodi i ljudskom duhu. Zabeležile su je Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić u Krivom Viru, gde i u ovom času žubori nabujali potok i trava je polegla zanjihana vetrom.
Коментари