Kojekuda

Mnogo je plaža na Dunavu, na njegovom hiljadama kilometara dugačkom toku od Crne šume, Švarcvalda, do Crnog mora, ali nepodeljeno je mišljenje da je novosadski Štrand najlepša i oduvek jedna od najuređenijih plaža.

Od grada i dovoljno blizu, i dovoljno daleko, Štrand - iako ga tada još nisu tako zvali - kao mesto za relaksaciju i rekreaciju gradskog stanovništva, počeo je da se koristi još sredinom 19. veka. Zvanična godina otvaranja je, ipak, 1911, a onda je sve išlo brzo. Za samo devet godina, Štrand je dobio: raskošnu biletarnicu na ulazu sa dva šiljata tornja i drvenim okretaljkama za prolaz; barake za bicikle; tuševe; tramboline; skakaonice; vezove za brodove za iznajmljivanje; frizerski salon; poslastičarnicu; restorane, kioske; paviljon za muzičare - sve na prostoru od 500 metara dužine i 60 širine, uz negovano zelenilo i guste drvorede.

Od početka je na Štrandu bila i stražarska i spasilačka služba, učitelji plivanja, a na ulazu nadaleko čuveni, strogi upravnik policije, gospodin Đorđević, koji je metrom svakoj ženskinji ponaosob merio dužinu kupaćeg kostima! Jeste da je plaža, ali reda se moralo znati i na njoj... pa haj‘te molim Vas...

Za više od sto godina, mnogo toga se i na Štrandu promenilo - mada se Novi Sad trudi da tradiciju gradske plaže održi što je više moguće u svakom pogledu. Ali! Jedno je ostalo isto - prestiž da se obezbedi godišnji zakup drvenih kabina na plaži, koje znače mnogo više od pukog prostora za presvlačenje. Tako je bilo 1913, kada su napravljena prva tri reda kabina, tako je i danas...

O svemu tome nam je pričao Ivan Nožinić, savetnik za medije direktora novosadskog „Gradskog zelenila" koje sad brine o Štrandu, ali i o divnim, starim parkovima - Dunavskom, Futoškom i Kameničkom. Velika je to i baš zelena priča, pa da ne časimo časa.

Zovu Vas, kao i uvek, Vaše - Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.