Kojekuda

„Ali" je najava potrebe za objašnjenjem, jer definicija je suvoparna, mada tačna. U definiciju ne može da stane mnogo toga, što, istine radi, teško staje i u reči. U tom pomalo neuhvatljivom - leži suština - svake umetnosti, svake veštine čiji je izvor u srcu.

Ovako je to bilo! Predstavite sebi - veče, prohladno i sumračno..stambena zgrada, u čijem je prizemlju omalena radionica...Stojimo, čekamo sagovornika za novu kojekuda priču...Visok, krupan, sa prosedom kosom i srdačnim osmehom ruku nam pruža Dijak ( kaže posle - to je nadimak od djak, a čućete zašto je to važno ). To je Svetozar Pajić, naš domaćin - kaligraf , mada je ranije bio mnogo štošta u životu.

Motori, putovanja po svetu, grafički dizajn, marketing, pominju se tu i livnice, ekonomska škola, i još ponešto...Sve ga je to vodilo kaligrafiji, uvereno tvrdi.

Svetozar prepisuje knjige starostavne: Miroslavljevo jevanjđelje, Dušanov zakonik, Otkrovenje Jovanovo...Tačnije govoreći, Svetozar sačini knjigu, koja izgleda isto kao sačuvani originali i stari prepisi - od početka do kraja. Od pergamentnih listova - do metalnih reljefnih okova. Od prvog slova, koje je slika po sebi, do male metalne kopče kojom je zatvara. Jedva da se usuđujete da otvorite neku od Svetozarevih knjiga - remek dela.

Pred vama je priča - o životu. Te priče su uvek najlepše. Kako je otkrio svoju veštinu i unutrašnju tihu, a bujnu radost u stvaranju kaligrafskih rukopisa i knjiga. Kako svoj dar pretvara u stvaranje, što je skoro zapovest za sve talentovane, a često je ljudima tako teško da tu zapovest ispune. Zato je Svetozar srećan čovek..I kad tihuje u našim manastirima, i kad pravi kalupe i izliva manastirske kopče, i kad municioznom tehnikom crta lepa slova..Pa i kad priča sa ljudima...

U ovom slučaju sa Mirjanom Nikić i Elizabetom Arsenović.