Zabavnik

Isti im je praznik bio, ista pesma, jednaka ratna muka. Polako, najpre bojažljivo, jedan za drugim izlazili su iz svojih kaljuga, iz krvi i smrti, iz jauka i ratnih pokliča da na ničijoj zemlji jedni drugima čestitaju praznik i da razmene poklone. Dugmad, duvan, nešto hrane, nožić, po koju kapu, rukavice. U međuvremenu je svanulo i spontano božićno primirje pretvorilo se u zajedničku proslavu života. Onakvu kakva je mogla da bude na bojištu.

Na Istočnom frontu primirja mnogo manjeg obima između ruskih i austrougarskih vojnika dogodila su se na Božić i Uskrs 1914. i 1915. godine. Kod Pšemisla u Poljskoj austrougarski vojnici dobili su naredbu da ne pucaju, osim ako ih Rusi ne budu provocirali. Međutim, Rusi su pristali na prekid vatre, i na ničijoj zemlji ostavili tri jelkice s porukom - "Junacima Pšemisla želimo srećan Božić i skori završetak rata. Posle je došlo do susreta na ničijoj zemlji i razmene darova, kao na Zapadnom frontu. Isti dogovor postignut je i za pravoslavni Božić početkom 1915. Međutim vojne vlasti zaraćenih strana na svim frontovima ubrzo su zabranile svaki pokušaj fraternizacije sa neprijateljem.

Šta je bilo novo na stranicama Džuboksa februara 1967. godine? "Small Faces" napunili godinu dana, Adamo je izjavio da ga film nikada neće pridobiti, na bit sceni pojavio se još jedan Džons, Katerina Kazeli je obećala da će pisati iz Južne Amerike, Sendi Šo sama čisti sve svoje cipele, a ima ih kao da je stonoga, a Pariz ima novog idola, to je Žak Ditron.

Bio je najveća francuska rok zvezda. Francuski Elvis Prisli, patrijarh francuske muzike. "Džoni Holidej je Viktor Igo muzike. Ako on umre, Francuska staje" - rekao je jednom pevač Karlos. I Francuska je stala 5. decembra 2017.

Na bini, za mikrofonom Džoni Holidej proveo je punih 55 godina, prodao više od 110 miliona albuma, glumio je, pevao i balade i bluz i kantri i progresivni rok. A naročito su bili upečatljivi njegovi koncerti.

O praznicima, a naročito za Novu godinu i Božić, običaj je bio u jednoj ulici da mlađarija obiđe stare koji žive sami, da im donese neki poklončić, obavezno i nešto umešeno od kuće, i da im čestita praznik.

Naročito se pazilo da roditelji pošalju decu u one kuće gde su same bile bake, bez ikog svog. A takvih je bilo tri.

Preko godine su ratovale sa klincima kad larmaju ispred kapije i posebno kad im lopta zapadne među cveće.

Pomagale su im da, kako su govorile "oči otvore" i za druge stvari, a ne samo za školu, jer sve tri imale su knjiga, deci se činilo, više od školske biblioteke.

Učile su ih da sade cveće i da ih majkama ne beru za vazne, da razlikuju voće i drveće po listu, i insekte da ne diraju iz obesti.

A kad osvane poslepraznično jutro, deca su kretala njima u pohode da donesu milosti. O Božiću obvezno parče česnice, komad torte i maramu, rukavice ili štogod zimsko. A one bi nakuvale čaja od nane i spremile suvih kolača, onih koji mogu da potraju, i služile decu. I sve tri su s istom rečenicom decu primala.

Jedne večeri nemačkog pisca Ernsta Teodora Vilhelma Amadeusa Hofmana pozvao je u goste jedan berlinski bogataš i već s vrata je počeo da se hvali kako je toliko bogat i zahtevan da o njemu brine čak trojica ličnih slugu.

- Samo trojicu? Pa vi ste preskromni. Ja ih imam četvoricu, i to samo za kupanje - uzvratio je Hofman.

- Ma nemojte! Pa šta oni rade? - zapanjeno je pitao bogataš.

- Prvi je zadužen za ubruse, drugi brine o temperaturi vode u kadi, a treći vodi računa o slavinama.

- A četvrti, moliću lepo, šta radi četvrti sluga? - besno je pitao domaćin.

- Četvrti se kupa umesto mene - odgovorio je Hofman.

Urednik i voditelj: Mirjana Blažić.