недеља, 26. нов 2017, 09:05
Kojekuda
Prirodno je želeti život u prirodi. No redak je slučaj da neko iz gradske vreve, iako je i poželeo, zaista ispuni tu želji i promeni svoj život. Reč je ovde, naravno o ljudima u gradovima i stambenim naseljima, jer, istine radi, neki ceo svoj život prožive u prirodi, ali sve nas je manje takvih. U naših gradskih i konfornih šezdesetak kvadrata živimo, možda i zadovoljni onim što smo postigli. Stan, posao, supermarket, autobus, ponekad pozorište, restoran..i, osim tokom godišnjih odmora ili izleta retko živimo u prirodi. Stojimo u prepunom tramvaju, čekamo u redovima banaka i pošta, slušamo zujanje klime u kancelarijama.. A na Vlasinskom jezeru plove zelena ostrvca po plavetnoj vodi, trava se njiše na vetru.. u nedogled i.. spektakularno zalazi sunce..svaki dan. Ono jeste da npr lekar nije tako blizu, što bi se reklo, ali na Vlasini je lekar mnogo ređe neophodan ljudima.
Zašto pominjem Vlasinu i jezero, logično je da se zapitate.. Zato što se tamo, na porodično, napušteno imanje, preselila porodica Novković - Raša i Danijela. Ostavili su svoju već odraslu decu, u pomenutom konfornom stanu u sred centra Jagodine, dali otkaze i prestali da slušaju zujanje klime i liftova... sve to zamenili su velikim dvorištem na proplanku gde im pirkaju vetrovi koji donose mirise trava, okolo šumi njihovo sopstveno drveće i- ... u pomenutom spektakularnom zalasku sunca uživaju svako veče. Danijela i Raša vratili su se kući - to je pravi izraz - pre nekoliko godina, odlučili da gaje koze i prave sir.
Lako su se odrekli osrednjih plata, šefova i sastavljanja kraja s krajem draže im je bilo da zavise od sunca i vetra, od svojih koza i ranog ustajanja, nego od prilika u gradu. Lepše im je bilo da se njihov život gradi na sopstvenom trudu.
... I šta još - na kraju ovog malog uvođenja u priču... podsetiću vas na onaj pominjani spektakularni zalazak sunca, kojeg su se na Vlasinskom jezeru nauživale Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić, beležeći ovu priču.
Коментари