Talasanje - Šetnja

Dok druga deca iz zlatarskih sela idu u školu autobusom, Jozina putuju kilometrima, kroz gustu šumu, jašući na konju, do najbliže osnovne škole. Jozo Bojović je otac Nemanje i Milice, dvoje malih školaraca iz sela Miševići na Zlataru. U tom selu odavno nema škole. Ukinuta je, jer nije bilo dece.

Pustoš je "odzvanjala" sa svih strana, sve dok se, pre devet godina, nije rodio Nemanja, a potom i Milica. Njihova graja, ipak, nije bila dovoljna za ponovno otvaranje školskih vrata, ni onih montažnih za istureno odeljenje. Zbog zveri i drugih opasnosti koje vrebaju na putu, kroz planinu, Jozo svakodnevno prati decu i u rukama drži uzde od konja. I tako godinama. 20-tak kilometara gore-dole, danju-noću, leti-zimi, po kiši ili dubokom snegu.

On  kaže, u šali, da je najstariji osnovac u Evropi. Ali, nije Bojoviću, potomku vojvode Petra Bojovića, bilo uvek do šale. Naročito, kada je bio neženja. Nijedna žena nije htela da živi s njim u planini, pa je zapucao sve do Albanije da bi pronašao onu s kojom bi se skućio. I, našao je Lenu.

Ona sada vodi domaćinstvo dok su njeni u školi, uključujući i muža, koji decu mora da sačeka da završe časove, kako bi se svi skupa vratili u svoje selo, opet na konju i opet kroz šumske staze.

Iz "škole" se Jozo vraća kasno po podne, pa mu malo, kako je rekao našoj novinarki Nataši Aćimović, ostaje vremena za radove na imanju. Kako bi nahranio stoku, porani u tri sata izjutra, a po povratku, u štali je do duboko u noć. I tako godinama žive Bojovići, skoro jedini stanovnici sela Miševići na Zlataru. A, da je do njih teško doći, jer nema valjanog puta, uverila se i ekipa Radio Beograda. Doduše, Vojska je počela da se odužuje slavnom vojskovođi, vojvodi Petru Bojoviću i gradi put kroz njegovo selo Miševiće, istina - još nije stigla do asfalta.

Urednik i voditelj Mirjana Nikić.