Majstori baroka

Ozbiljne arije – Airs serieux – je bio žanr koji je posebno negovan u salonima pariske elite XVII veka u vreme vladavine Luja XIV, kao vrsta kolaborativne i participatorne prakse među posetiocima ovih okupljanja. U osnovi leži umeće uglađene konverzacije iz koje su nastajali tekstovi koji su se pevali uz pratnju nekoliko instrumenata, u intimnoj i kamernoj atmosferi salonske razmene, gde je elita pokazivala svoje ovladavanje vokalnom tehnikom.

Žan-Batist Druar de Buse je rođen u Anijeru pored Dižona 1662. godine, a umro je u Parizu 1725. Važio je za najplodnijeg pisca ozbiljnih arija svoje generacije. Kada se preselio u Pariz u poslednjoj deceniji XVII veka, Buse je prvo davao časove pevanja i ubrzo stekao reputaciju odličnog pevača i „najboljeg stvaraoca pesama" čiji dar prikazuje „izražajnost reči, plemeniti način pevanja koji je prirodan i prijatan". Negde oko 1700. godine, postao je kapelnik Francuske akademije, čija je obaveza bila da komponuje po jedan motet za praznik Svetog Luja, a potom i kapelmajstor Akademije nauka i Akademije lepih književnosti. Među njegovim mecenama su se nalazile uticajne osobe poput Vojvotkinje od Burgundije kojoj je posvetio četrnaest tomova svojih pesama, kao i Vojvotkinja od Orelana i Vojvoda od Berija koji su doprineli njegovom profesionalnom uspehu.

Proistekle iz takozvanih dvorskih arija (airs de cour) – ozbiljne arije su se u toku XVII veka oslobodile svog dvorskog porekla i premestile među druge staleže – u gradove, salone i krčme. Javnost je bila izuzetno zainteresovana za ove arije, o čemu svedoče na stotine objavljenih zbirki ovog žanra, od kojih su neke bile svojevrsne pesmarice samo jednog autora poput Sikara, Žaka Dibisona i Busea. U analogiji sa nama bližim XX vekom ove pesme treba shvatiti kao svojevrsnu „kantautorsku" ili „šansonjersku" praksu, koja je predstavljala pravi primer popularne muzike Francuske XVII i početka XVIII veka.

Urednica Ksenija Stevanović