Hagen i poslednji lautisti

Dela Bernharta Joakima Hagena, poput trostavačnih sonata za lautu u ef-molu i u Ef-duru – pokazuju izraženu melodijsku invenciju kao i tendenciju ka polarizovanju fakture na cantabille melodiju i pratnju, uz srazmerno manju upotrebu srednjeg registra, što je bilo karakteristično za kompozitore-lautiste u drugoj polovini 18. veka.

Pored originalnih kompozicija za lautu, veliki deo literature za ovaj instrument bio je sačinjen od transkripcija dela za druge instrumente i ansamble. O popularnosti ovakvih transkripcija svedoče brojni rukopisi koji se mogu pronaći u nemačkim bibliotekama. Među njima je rukopis anonimnog autora, potpisan inicijalom „R", koji se čuva u Lajpciškoj muzičkoj biblioteci, a koji sadrži transkripcije dela Johana Adolfa Hasea. U ovom rukopisu dominiraju operske numere i sinfonije, i to iz opera koje je Hase pisao za dvor u Drezdenu, između 1747. i 1755. godine: Aecije, Leučipo, Sulejman, Artemizija i druge. Reč je o virtuoznim transkripcijama, sa tehničkim zahtevima poput tremola, složenih ornamenata i paralelnih oktava u niskom registru. Rukopisna zaostavština Bernharta Joakima Hagena, koja se danas čuva u Biblioteci grada Augsburga, takođe svedoči o ovoj praksi: u njoj pronalazimo brojne transkripcije partitura autora poput Frančeska Đeminijanija, Tomasa Arnea i Jozefa Hajdna. U slučaju transkripcije varijacija Pjetra Lokatelija, Hagen je takođe pridodao i svoju završnu varijaciju imajući u vidu mogućnosti svog instrumenta.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić