Betovenova kolekcija Euroradija

Četvrta simfonija Ludviga van Betovena napisana je tokom jeseni 1806. godine, po porudžbini grofa Franca fon Opersdorfa koji je kompozitora ugostio na svom imanju u gornjoj Šleziji, današnjoj Poljskoj. Zanimljivo je da je grof posedovao sopstveni kamerni orkestar, što je u to doba bila retkost, budući da su mnogi plemići opterećeni finansijskim nedaćama radije birali manje sastave ili se lišavali orkestara u potpunosti. Ovaj orkestar je uspešno izveo pred Betovenom njegovu Drugu simfoniju, te je možda to bio razlog što je kompozitor rado pristao da napiše novo simfonijsko delo za šleskog plemića, kome je Četvrta simfonija i posvećena. Premijerno je izvedena na privatnom koncertu u palati Lobkovic u Beču u martu 1807. godine, tokom večeri u okviru koje je publici predstavljen i Četvrti klavirski koncert, kao i uvertira Koriolan. Jedan pronicljivi kritičar je zapisao 1811. godine u vezi sa Četvrtom simonijom sledeće reči „U celini, delo je radosno, jasno razumljivo i angažuje pažnju. Ono je bliže Prvoj i Drugoj simfoniji, koje publika izuzetno ceni, nego Petoj i Šestoj. U pogledu celokupnog nadahnuća možemo je svrstati rame uz rame sa Drugom". Iz ove ocene možemo pročitati i potonju sudbinu Četvrte simfonije, koja je do danas, najmanje poznata i najmanje izvođena od svih Betovenovih simfonija. U njoj se oseća jasan „klasičarski uzor" i zbog toga se mnogima učinila kao manje važna – kako po redosledu stoji između dva radikalna ostvarenja ovog Betovenovog stvaralačkog perioda Treće i Pete simfonije. Zato ne čudi što ju je Šuman nazvao „krhkom grčkom devicom stešnjenom između dva nordijska giganta". Ipak, Četvrta simfonija – i pored svojih klasičarskih dimenzija koje se pre svega oslanjaju na pozne simfonije Betovenovog učitelja Hajdna - imala je brojne poklonike od Berlioza, Mendelsona, pa i samog Šumana, sve do velikih dirigenata XX veka poput Ota Klemperera i Herberta Karajana.

Urednica Ksenija Stevanović