Umetnost interpretacije

Kao pijanista Šostakovič prikazuje majstorsku tehniku i jasan tuše, baziran na objektivnom pristupu klaviru u skladu sa karakterom svoje muzike. Ipak, njegov ton je zaobljen i lep, a u kantilenama pokazuje izuzetnu muzikalnost i osećaj za fraziranje.

Šostakovič je klavir počeo da uči sa devet godina u porodičnom krugu, pokazavši izuzetan talenat. Sa trinaest godina je primljen na Petrogradski konzervatorijum gde mu je profesor klavira bio slavni pedagog Leonid Nikolajev, a klasu je pohađao zajedno sa Vladimirom Sofronickim i Marijom Judinom. Po završetku studija, Šostakovič je isprva započeo dvostruku karijeru koncertnog pijaniste i kompozitora, ali je njegov „suvi pijanistički" stil – kako su to savremenici primećivali – prolazio nezapaženo. Ipak, dobio je pohvalu na Prvom međunarodnom Šopenovom takmičenju u Varšavi 1927. godine, ali je u tom trenutku njegova kompozitorska karijera počela uspešno da se razvija, te je pijanizam ostavio po strani.

Tu primećenu „suvoću" u stvari treba tražiti u postulatima ruskog pijanističkog objektivizma koji je pažnju poklanjao notnom zapisu, suptilnim emotivnim senčenjima i manjku gestualnosti koja je krasila romatičarski pristup klaviru, kao i u Šostakovičevoj poetici baziranoj na ironijskog i misaonoj distanci. Kao pijanista on se nikada ne upušta u površinske efekte radih njih samih, već pokazuje neobičnu preciznost i suptilnost, koja je ushićujuća i inspirativna. U svakom slučaju Šostakovič kao izvođač spada u red velikih kompozitora koji su ujedno bili i veliki pijanisti poput Rahmanjinova, Bartoka, Prokofjeva ili u 19. veku Lista i Šopena.

Urednica Ksenija Stevanović