Razum i osećajnost – Sonate za violončelo Luiđija Bokerinija

Rođen 1743. godine, kao sin profesionalnog muzičara, Bokerini je u najranijoj mladosti počeo da uči violončelo. Zajedno sa svojim ocem je napustio Italiju kako bi postao član orkestra Carskog pozorišta u Beču. Ipak, veći deo života, Bokerini je proveo u Španiji, gde je najpre bio u službi nadbiskupa Don Luisa, potom kralja Karla III, da bi 1786. postao kompozitor Fridriha Vilhelma, budućeg kralja Pruske, iako nikada fizički nije napustio Pirinejsko poluostrvo. Bokerini je do kraja života ostao u Madridu, gde je posle niza porodičnih tragedija i gubitka najbližih članova porodice, umro 1805. godine.

Australijska violončelistkinja Ketrin Džouns prilikom odabira muzike za svoj album, bila je inspirisana rečima violiniste i kompozitora Žana Batista Kartijea zabeleženim u njegovoj antologiji Umetnost violine: „Da je bog poželeo da se čoveku obrati kroz muziku, to bi uradio kroz muziku Hajdna; da je poželeo sâm da sluša muziku, odabrao bi dela Bokerinija". Iako se mnogi ne bi složili sa ovim mišljenjem, u Bokerinijevoj muzici se osećaju lakoća i „radost življenja", ali je on takođe imao istančano uho za tamnija zvučanja i introvertne, žalobne melodije, koje su, po mišljenju Ketrin Džouns, prirođene zvuku violončela. Štaviše, kao vrsni violončelista, Bokerini je dobro poznavao tehničke mogućnosti instrumenta, često koristeći njegove ekstremne registre, ali uspevajući da zadrži privid jednostavnosti i lakoće.

Urednica emisije: Ivana Neimarević