Mark Mazover: Neobična pobeda ljudskih prava

Autor u radu istražuje poreklo posvećenosti Ujedinjenih nacija ljudskim pravima, i povezuje to sa jednom odlukom koja je, u ratno doba, dovela do napuštanja međuratnog sistema internacionalnog režima za zaštitu manjinskih prava. Posle 1918. godine, Liga naroda je razvila jednu sveobuhvatnu mašineriju za garantovanje prava nacionalnih manjina u istočnoj Evropi. Ali, do 1940. proširilo se osećanje da je Liga pretrpela neuspeh sa tim svojim politikama, a koalicija sila koje su im posle Prvog svetskog rata davale podršku, raspala se, ističe Mazover. Nemačka je zloupotrebljavala taj sistem posle 1933. godine, a Treći Rajh je koristio etničke grupe Nemaca u drugim zemljama sa ciljem da se podriva Versajski sporazum; ove dve činjenice navodili su istočno-evropski političari kao dovoljno opravdanje za jedan novi pristup, koji bi se sastojao od masovnih izgona stanovništva, s jedne strane, i, od jedne nove međunarodne doktrine o individualnim ljudskim pravima, s druge strane. Velike sile su ovo podržavale, jer su na taj način izbegavale konkretne obaveze koje su proisticale, za njih, iz onih ranijih aranžmana; a te obaveze ionako nije bilo moguće sprovoditi u delo, u posleratnoj istočnoj Evropi, koja se našla pod ruskom kontrolom. Ali takođe su podržavale i zato što taj novi pristup nije imao nikakvu zakonsku obavezujuću snagu. Kad razmotrimo, dakle, piše Mark Mazover, šta je u kojoj meri bilo pretnja principu apsolutnog suvereniteta države, vidimo da je taj novi režim ljudskih prava, izglasan u Ujedinjenim nacijama, predstavljao znatno slabljenje međunarodne volje, u poređenju sa onim što je Liga pokušavala u međuratnom periodu. Ali, pristanak na slabiju međunarodnu organizaciju bio je, verovatno, cena koja se morala platiti, da bi se obezbedilo i američko i sovjetsko učešće, zaključuje britanski istoričar.

Tekst je preveo Aleksandar B. Nedeljković.
Čita Marica Milčanović.
Urednica Olivera Nušić.