Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

U drami Nebojše Romčevića Karolina Nojber naslovna junakinja je nemačka glumica koja se u 17. veku borila za digninet pozorišta kao ozbiljne umetnosti. Inače, Karolina Nojber je istorijska ličnost koja će ostati upamćena po tome što je napustila putujuće pozorište svog oca, koje je na vašarima i gradskim trgovima zabavljalo publiku predstavama o pustolovinama Hansa Vursta, to jest vulgarnim pričicama o doživljajima prostog veseljaka tog doba. Ipak, Romčevićev komad, jedan od najboljih koje je napisao, zapravo je univerzalna priča o večitom sudaru umetničkih ambicija smelih teatarskih stvaralaca sa horizontom očekivanja prostog puka koji od pozorišta očekuje najjednostavniju i najprizemniju zabavu. Reditelj predstave Kokan Mladenović aktuelizuje i konkretizuje situaciju u kojoj Karolinu Nojber prepoznajemo kao paradigmu onoga što je moguće definisati pojmom umetničkog pozorišta. Njen lik se raslojava uvođenjem hora čiji članovi, po potrebi i u zavisnosti od konkretnih dramskih prilika, tumače sve uloge, pa i rolu glavne junakinje, te dopisujući Romčevićev tekst, hansvurstovski tip razonode identifikuje kao model koji sada i ovde funkcioniše kroz rialiti šou programe, folk muziku, kriminalce i starlete kao idole mladih, jeftine pozorišne tezge, komercijalne televizijske serije, holivudsku i kvaziholivudsku filmsku produkciju, ali i kroz političku sferu, piše Aleksandar Milosavljević.

* * *

Dramom Kozocid Vida Ognjenović nas vraća u prve poratne godine tek osnovane socijalističke Jugoslavije, u vreme obnove i izgradnje ratom opustošene države i uspostavljanja narodne vlasti. Komad se događa u nekoj crnogorskoj zabiti, a kroz radnju nas vodi narator u liku pripadnika OZN-e, dakle policajac koji poseduje precizne i pouzdane podatke o svakom od aktera ove priče. Drama, otpočinje bizarnom odlukom Josipa Broza Tita da se u Jugoslaviji moraju istrebiti sve koze. Spisateljica i rediteljka, Vida Ognjenović pažnju usmerava na odjeke te odluke u dubokoj crnogorskoj provinciji čiji uobičajeni ritam svakodnevnog života, kako to već biva u dečjoj igri gluvih telefona, povremeno biva narušen okrnjenim vestima, nedovoljno jasnim odlukuma i neargumentovanim naređenjima koja stižu odnekud iz dalekih kabineta i sa visokih rukovodećih pozicija. Tako u ovo ubogo selo dospeva i najava predstojećeg genocida koji se bespogovorno ima izvršiti nad nesrećnim kozama koje su, uzgred, jedini izvor egzistencije za lokalnu sirotinju. Igra gluvih telefona nije samo metafora, jer je na sceni aparat čija zvonjava u kancelariji seoskog partijskog rukovodioca redovno izaziva paniku, budući da on zna da pozive može primati samo od svog nadređenog. Ti razgovori su, naravno, sami po sebi komični jer zavise od rđavih telefonskih linija, isprekidani su smetnjama na vezama i izvor su silnih nesporazuma koji samo još više komplikuju situaciju. Ovu jednostavnu priču Vida Ognjenović dramski je ispripovedala precizno vodeći računa o specifičnom jeziku svojih dramatis persona čiji mentalitet odlično poznaje, baš kao što veoma dobro zna i na koji način funkcionišu mehanizmi sprovođenja iracionalnih i politikantskih partijskih odluka u društvu u kojem caruju neukost i slepa pokornost.

Čita Biljana Jovanović.
Urednica emisije Tanja Mijović.