Operska sezona Euroradija 2018/19 – Verdi: Falstaf

Verdijeva poslednja opera zadržava tipične karakteristike njegovog stvaralaštva: izuzetnu melodijsku invenciju, humanistički pogled na likove i fascinaciju Šekspirom. Ali atipična je po tome da je u pitanju komedija i da u svojoj kompozicionoj konstrukciji anticipira modernističko sažimanje i značenjsku neuhvatljivost. Put koji je Verdi prošao od tradicionalnih „opera sa numerama", sa velikim arijama i patriotskim horovima, do Falstafa je izuzetno neobičan i neuobičajen i govori o kompozitorovoj ukorenjenosti u operski žanr koji je uspeo da savlada do te mere da ga je i suštinski transformisao.

Istoričar Geri Vils pak, primećuje da: „Verdijeva opera nije velika samo zato što je Falstaf tako značajan lik. On stvara okolo sebe svet koji je veći od njega. On i svi ostali na sceni, se susreću sa snagom duha koja je jača od njih - to su žene... opera u svom srcu nosi one koje Alisa Ford naziva Veselim ženama vindzorskim. One ne samo da potcrtavaju Falstafovu pompeznost, one takođe leče Fordovu ljubomoru, a osujećuju i njegov plan da stane na put braku između Fentona i Nanete."

Verdi je Falstafa napisao u osamdesetoj godini života. Svoj celokupan operski opus je, tako, krunisao remek-delom u domenu komične opere. Falstaf ima tri čina, a libreto, prema Šekspirovoj komediji Vesele žene Vindzorske, napisao je Arigo Boito. Premijerno izvođenje Falstafa, kojeg mnogi nazivaju i „Verdijevim muzičkim testamentom", održano je u Milanskoj Skali 1893. godine.

U svom autorskom tekstu, cenjeni operski režiser i autor postavke, Robert Karsen, iznosi sud da „Falstaf nije samo poslednja opera osamdesetogodišneg kompozitora, već i izuzetno originalno remek-delo, koje pokazuje da je kompozitor postao apsolutni majstor umetnosti muzičkog teatra. Ova opera pokazuje scensku umetnost punu radosti života koju je stvorio jedan izuzetno stari čovek, unoseći u nju svežinu i energiju mladosti. Karsen takođe primećuje da je Verdi u svoju komediju utkao izuzetno precizni pogled iskusnog posmatrača ljudske duše i ponašanja. Tu ima mesta i za Fordovu ljubomoru, i za maliciju, i za nevinost mladih, ali i za njihovu snalažljivost. U Falstafu Verdi ne beži od lepote i apsurdnosti ljudskog života - od uživanja u jelu, piću i ljubavi, do povišenih emotivnih stanja. Tako u operi susrećemo fini sloj melanholije i mirenja sa starošću, oličenim posebno u liku Džona Falstafa”.

Urednica Ksenija Stevanović