Žan-Fransoa Liotar: Postmoderno stanje

Pre tačno četrdeset godina, 1979, francuski filozof Žan-Fransoa Liotar ispisuje knjigu u kojoj zapanjujuće precizno, analizirajući pojam znanja, predviđa šta će se događati u narednih pedesetak godina. Ono što u toj nevelikoj knjizi, Postmoderno stanje, piše, to se i događa: umesto velikih (ideoloških, religijskih) priča koje nude rešenje svih problema i, uglavnom, obećavaju sreću u ovostranom i onostranom životu, dobili smo fragmentizovan politički prostor koji osvajaju demagozi i manipulatori desne provenijencije, istina više nije vodeća vrednost (otud se naše doba naziva dobom postistine) nego se laž, uz pomoć strogo kontrolisane medijske mašinerije, brani bez ikakvih skrupula, a društvene veze pucaju pred naletom nekompetentnih upravljača društvom. Liotar je jasno pokazao da će demokratska legitimacija postomodernih vladavina - svi demagozi najpre su demokratskim putem došli na vlast, a onda razorili demokratske i republikanske ustanove - postati prazna ljuštura, te na scenu stupaju raznovrsni oblici nasilja manjeg ili većeg intenziteta. Uzrok takvom kretanju su, tvrdi Liotar, upravo promene u pojmu znanja (podnaslov Litarove knjige je upravo „izveštaj o znanju").

Kada piše svoj tekst - zapravo neku vrstu izveštaja koji mu naručuje jedan kanadski institut - Žan-Fransoa Liotar jedan je, u tom trenutku, od najvećih filozofa na svetu i bavi se ozloglašenom filozofskom perspektivom: postmodernom filozofijom. Neverovatno je, međutim, da upravo filozof, a ne, recimo, istraživač koji se oslanja na stroge empirijski potvrđene podatke, ili naučnik koji se služi strogom metodom, uspeva da precizno ocrta buduća kretanja oslanjajući se upravo na povlašćeni predmet i povlašćeno oruđe filozofije - pojam. Analizirajući promene u pojmu znanja - a znanje u antičko doba nije isto što i znanje u srednjem veku, kao što ni renesansno znanje nije isto što i znanje u baroku, ili savremenom dobu - Liotar proniče u mehanizme odnosa moći koji, naravno, oblikuju znanje, ali i, povratno, znanje oblikuje same te mehanizme. Ako je akcenat, na primer, na praktičnom znanju, društva neminovno tonu u varvarizam, dok ako ljudske zajednice imaju dovoljno volje, pameti i, naravno, sredstava, te ne popuste pred zahtevom da se znanje svede na puku korisnost (jer, šta je korist?), ohrabrujući „beskorisne" discipline poput filozofije, sociologije, teorije književnosti, antropologije, ili istorije umetnosti, takve zajednice zadržavaju šansu da prežive surovo doba postistine, doba vladavine nekompetentnih i gramzivih.

Urednik Ivan Milenković