Predrag Finci: Introspekcija

U prvoj rečenici studije Predraga Fincija sadržana je sva poetika njegovog filozofskog poduhvata: „Okretanje sebi je suočavanje sa sobom". Ne, dakle, miroljubivo okretanje sebi, ne puka igra sa sopstvenim „ja", već suočavanje, onako kako se suprotstavljene strane na sudu suočavaju jedna s drugom, jedino što ovde nema druge strane niti postoji sudija koji će, pre ili kasnije, na osnovu zakona ili po sopstvenom sudijskom uverenju, da presudi u korist jedne od suočenih strana. Upravo odnos prema sebi pokazuje svu bedu, sve izazove i sve opasnosti apsolutne vladavine koja to - apsolutna - nije nikada niti ikada apsolutnom može biti. Jer, postoji li veća moć, neograničenija, od one moći koju svako od nas ima nad samim sobom? Zapravo ne postoji. A opet, teško da postoji nešto tako moćno i, istovremeno, tako krhko kao što je naše „ja" koje se, uvek, neprekidno i bez predaha, suočava sa samim sobom.

Sebi svojstvenim smirenim gestom upušta se Predrag Finci u još jedan filozofski poduhvat u kojem se filozofi okušavaju već dve i po hiljade godina, s promenljivim uspehom i neizvesnim rezultatima. Introspekcija je, sugeriše Finci, izvorni filozofski gest u kojem se, doslovno, dovodi u pitanje čitava egzistencija onoga ko se introspekciji podvrgava, s tim što je, dodaje Finci, filozofima malo komplikovanije od drugih jer ako nefilozof može sebi, barem na neko vreme, da zabrani introspekciju, to suočavanje sa samim sobom, filozof to niti može niti sme. Ne sme – jer onda prestaje biti filozofom. Ne može, jer ako je jednom postao filozof iz tog se začaranog kruga ne izlazi.

Ono, međutim, što studiju Predraga Fincija čini savremenom – uprkos jasnim izvorima u tradiciji filozofije – jeste što u suočavanju sa sobom „subjekt za sebe nalazi bit, svaki put drugačiju, svaki put se od nje udaljava i ponovo je traži", što znači da subjekt nikada nije jednak sebi, nije identičan sa sobom, uvek isti, već je subjekt ono što neprestano traži sebe bez ikakve iluzije da će sebe pronaći, barem ne onakvim kakvim bi to, možda, voleo. Istovremeno, Finci jasno pokazuje da su igre s idealima i idealnim značenjima uvek deo tog nestabilnog identiteta koji obeležava subjekt, pa će se, paradoksalno, nestabilni subjekt koji zna i prihvata konstitutivnu nestabilnost, pokazati čvršćim od onog subjekta koji po svaku cenu nastoji da bude stamen, nepomeriv, dosledan, koherentan, zaokružen, drugim rečima nesavitljiv, apstraktan i obamro u svojoj nepokretnosti. Zbog toga subjekt svoje ispunjenje pronalazi u odnosu sa drugim subjektima, u zajedničkom delovanju, u delovanju koje pretpostavlja odricanje dela sopstvene subjektivnosti, ili, u drugom terminološkom režimu, odricanjem dela sopstvene suverenosti. Zbog toga je i moguća poslednja rečenica Fincijevog uzbudljivog teksta: tek združeni subjekti, oni subjekti koji su u stanju da obrazuju političku zajednicu, oni subjekti koji ne ostaju zarobljenici sopstvene unutrašnjosti, „čine biće bićem".

Urednik Ivan Milenković