Leopold Mocart i žanr simfonije

Pratićete četvrtu emisiju ciklusa o Leopoldu Mocartu kao simfoničaru, koji priređujemo povodom trista godina od rođenja ovog kompozitora.

Tematske, karakterne simfonije u kojima je Leopold Mocart koristio tonsko slikanje spadaju među njegova najpopularnija, ali i dela koja su još za vreme kompozitorovog života izazivala najviše kontroverzi. Kada je nekoliko ovakvih simfonija bilo izvedeno u nemačkom gradu Augsburgu, u koncertnoj sezoni 1755/1756, Leopold Mocart je ubrzo dobio anonimno pismo od navodnog prijatelja, u kome ga ovaj savetuje da više ne prikazuje „farsične komade, poput kineske ili turske muzike, vožnje na sankama, pa čak i seoska venčanja" jer će mu to doneti više sramote i prezira, negoli časti. Ovakva dela u opusu Leopolda Mocarta zapravo su srazmerno retka, a nastala su za specifične potrebe građanskih amaterskih ansambala, poput ansambla Kolegijum muzikum iz Augsburga. U periodu pre osnivanja velikih simfonijskih društava, koncerti ansambala ovog tipa bila su retka mesta na kojima je građanstvo, koje nije imalo pristup aristokratskim dvorskim kapelama, moglo da uživa u svetovnoj instrumentalnoj muzici.

Za pojedine karakterne simfonije Leopold Mocart je izradio i precizna uputstva kako da se ostvare željeni muzički efekti. Za Lovačku simfoniju kompozitor je precizirao da prirodne horne treba svirati grubo i što glasnije, kao što se sviraju u pravom lovu, a predvideo je i lavež pasa i uzvike lovaca, kao i zvuk lovačkog oružja. Ansambl je proširen još jednim parom horni, kao i dodatnim korpusom instrumenata koji ostvaruju eho efekat u drugom, laganom stavu. Simfonija Seosko venčanje predviđa upotrebu gajdi i organistruma, seoske violine sa klavijaturom i tipičnim bordunskim zvukom, koji uvek prate deonicu prve violine, a preporučeno je i uključivanje citre ili cimbala. Zanimljivo je da ovo petostavačno delo uključuje i konkretan programski opis običaja seoskog venčanja i reflektuje na unutrašnji, emotivni svet involviranih likova.

Simfoniju burlesku Leopold Mocart je osmislio kao četvorostavačno delo sa uvodnim simfonijskim stavom i tri karakterna komada koja su koncipirana prema likovima iz Komedije del arte i nemačkog vernakularnog pozorišta: menuet je posvećen Hansvurstu, lagani stav andante Pantaloneu, a finalni alegro Arlekinu. Konačno, Nova lambaška simfonija Leopolda Mocarta svoje ime je dobila po samostanu Lambahu gde je bila pohranjena njena partitura. Reč je o razvijenoj četvorostavačnoj simfoniji punoj iskustva sa putovanja koje je kompozitor stekao prateći svog sina Vofganga Amadeusa, koji je šezdesetih godina XVIII veka nastupao širom Evrope kao vunderkind.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić



broj komentara 0 pošalji komentar