Umetnost interpretacije

Eminentni pijanista, pedagog i kompozitor Samuil Fajnberg je rođen u Odesi 1890. godine, a odrastao je u Moskvi gde je od detinjstva pokazivao izuzetan talenat za muziku. Na Moskovskom konzervatorijumu studirao je klavir u klasi Aleksandera Goldenvajzera, a takođe je privatno pohađao i časove kompozicije kod Nikolaja Žiljajeva. Bio je mobilisan u Prvom svetskom ratu, ali se tokom ratnih sukoba teško razboleo i bio je poslat nazad u Moskvu. Tako je, 1922. godine postao profesor klavira na Moskovskom konzervatorijumu te će na ovoj poziciji ostati do kraja života. Njegova pijanistička karijera se pre svega bazirala na izvođenju dela Baha, Betovena, Šopena i Skrjabina, koji je izuzetno cenio Fajnbergovu interpretaciju njegove Četvrte sonate.

Samuila Fajnberga je krasila živa originalnost u pristupu partiturama, kao i velika pažnja koju je poklanjao kolirističkim potencijalima klavira, odnosno odabranoj artikulaciji različitih delova fakture i osvetljavanju vođenja glasova. Fajnberga su savremenici smatrali jednim od giganata pijanizma uz Sofronickog, njegovog učitelja Goldenvajzera, Grigorija Ginzburga i Hajnriha Nojhausa. Ipak, njegov pijanizam - pre svega zbog političkih okolnosti u vreme Staljinove vladavine - nije bio poznat izvan granica Sovjetskog Saveza, te se umeće ovog izuzetnog muzičara otkriva tek poslednjih godina u reizdanjima analognih sovjetskih snimaka.

U tom pogledu, kritičari u zapadnjim zemljama danas ističu da je Dobro temperovani klavir Samuila Fajnberga jedno od najboljih izvođenja ovog ciklusa od „istorijskih pijanista", koje stoji rame uz rame sa tumačenjima Rozalind Tarek, Fridriha Gulde i Edvina Fišera. Ono što je karakteristika Fajnbergovog pristupa je, sa jedne stran,e duboki i proživljeni lirizam, a sa druge osobena sposobnost ostvarivanja rubata - te najteže karakteristike pijanističke umetnosti. Drugim rečima, Fajnberg daje fluidnost tempima, bez da kompromituje ritmički tok ili melodijske konture preludijuma i fuga. Na taj način, muzika „teče", dobija na unutrašnjoj pokretljivosti, ekspresivnosti i raizgranosti, a da pritom njena logičnost i procesualnost ostaju netaknute. Slušalac biva uvučen u igru polifonog tkanja, premda je sve vreme izložen lirskom tumačenju i rafiniranoj emotivnosti, bez patosa, ali i bez krute uzdržanosti.

Urednica Ksenija Stevanović