Mark Krepon: Smrtonosno ćutanje

U kojoj meri nasilje može da se širi i zbog čega? Da li su u pitanju samo sila, oruđa i oružje koje poseduje nasilnik, ili se u svemu tome ipak nešto pitaju - ali na dosta neobičan način - i oni koji su izloženi nasilju? Žrtva se, naime, pita na takav način da ne odgovori? Da ćuti. Ili, u još idealnoj situaciji za nasilnika, da da pristanak za nasilje koje se nad njom sprovodi. Tu vrstu moći Pjer Burdije nazvao je „simbolička moć", dakle moć koju legitimiše žrtva na taj način što daje pristanak na nasilje. (Najslavniji i najočigledniji primer simboličkog nasilja jeste višemilenijumsko nasilje muškaraca nad ženama.)

Francuski filozof Mark Krepon postavlja pitanje na sledeći način: da li kritika nasilja sme da bude parcijalna? Jer, parcijalna kritika nasilja izlaže se opasnosti da ostane apstraktna i nedelatna, naime da bude hrabra pod uslovom da se nasilje dešava „negde drugde i nekako drugačije". Drugim rečima, ćutanje je najveći saučesnik nasilja. Ukoliko se u kritici nasilja, piše Krepon, „priznaju ili povuku razdelnice (političke, ideološke, ekonomske, vojne ili industrijske) između onih čije se rane smatraju neprihvatljivima i onih za čije se patnje nalazi opravdanje" upada se u protivrečnost s načelima na kojima kritika počiva. Čim, naime, kritičar nasilja pronađe razlog da isto onakvo nasilje kakvo osuđuje drugde opravda „na svom terenu", ta kritika gubi verodostojnost, a kritičar gubi legitimnost. Drugim rečima, piše Krepon, „ne možemo tražiti za jedne ono što odričemo drugima: procena nasilja ne može da zavisi od pripadnosti onih koji od njega stradaju" bez obzira kako tu pripadnost određujemo: geografski, etnički, sa stanovišta pripadnosti nekoj zajednici, kulturno, religijski ili politički. Zbog toga je ćutanje o nasilju zločin jednak nasilju samom.

Prevod s francuskog Dušan Janić
Čita Dušica Mijatović
Urednik Ivan Milenković