Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Dramatizacija predstave Božji ljudi bila je svojevrsni pokušaj da se prozi Bore Stanković pristupi nekonvencionalno, pa i radikalno drugačije, ali i da u inscenaciji bude sačuvano nešto od onoga što pripada tradicionalističkom poimanju vranjskog doživljaja neminovnog usuda, istočnjačkom senzibilitetu i odgovarajućem pogledu na svet. Odstupanje od uvreženog odnosa prema Borinoj literaturi manifestovalo se već u prvim scenama predstave, kada je rediteljka iskazala nameru da u istu ravan s dramskim tekstom stavi zvuk i muziku. Ali ne muziku koju bismo mogli da očekujemo i nipošto ne zvuk slavnog lokalnog folklora, već neobičan ritam koji proizvode glavni akteri ove scenske priče, „božji ljudi", prosjaci koji su na vranjskom groblju organizovali svoju komunu i tu se nadaju milostinji svojih sugrađana, komentariše Aleksandar Milosavljević.

Prognani iz života vlastitog grada, smešteni na društvenu i svaku drugu marginu, ovi „božji ljudi" su žrtve bezobzirnosti, gramzivosti, obesti i sebičluka bližnjih - čorbadžija, trgovaca, kafedžija, pa i sveštenika, dakle upravo onih koji su imućni i koji su imovinu najčešće sticali beskrupulozno se snalazeći u novom vremenu. Autorka dramatizacije insistira na pomirenosti sa sudbinom ovako definisanih „božjih ljudi", a rediteljka takav stav uzdiže do defetizma aktera koji će oni promovisati u svojevrsni princip kojim se dosledno rukovode. Scenska konkretizacija ovog stava je već pomenuti zvučni fon predstave, a ponajpre ritam koji produkuju sami „božji ljudi" dok prose, nevešto muziciraju ili pevaju tužbalice i songove. No, duge pauze kombinovane sa pomenutim muzičkim fonom otvarali su glumcima prostor za dodatna, nepotrebna psihologiziranja i zaranjanje u unutrašnji doživljaj sveta „božjih ljudi", što je relativizovalo kritički potencijal Stankovićeve proze, ocenjuje Milosavljević.

Urednica emisije Tanja Mijović.