Milena Kordić: Arhitektura i filozofija

Možda nikada pre nego što su francuski poststrukturalistički filozofi počeli da pišu o arhitekturi, veza arhitekture i filozofije nije tako snažno obelodanjena. Ili, preciznije, nikada se pre radova Žaka Deride i Žila Deleza i, paralelno s njima, tekstova i radova Pitera Ajzenmana, Bernara Čumija, ili Majkla Hejza, arhitektura i filozofija nisu tako čvrsto splele. I ne samo to. Derida i Ajzenman će, zajedničkim snagama, da se upuste u jedan arhitektonsko-filozofski projekat na taj način što Derida učestvuje u Ajzenmanovom crtanju, a Ajzenman u Deridinom pisanju. Ipak, kao da najveće uzbuđenje među arhitektama izaziva, ipak, Žil Delez. Ako je ovaj francuski filozof relativno malo eksplicitno pisao o arhitekturi, njegovi ključni pojmovi, sva je prilika, pokreću arhitekte. Na našim prostorima tekst Snežane Vesnić ubedljivo je pokazao mogućnosti koje pruža arhitektonsko čitanje Deleza (ako se tako može reći), dok rad Milene Kordić prati istu putanju.

Osnovna ideja, ili ključna hipoteza rada Milene Kordić mogla bi se ovako formulisati: metodološki modeli za projektovanje unutrašnjeg arhitektonskog prostora mogu se konstruisati uvođenjem opštih filozofskih principa na konceptualni nivo unutrašnje projektantske logike. Nije, dakle, reč o pukim tehnikama, ili naprosto alatima za istraživanje forme, već o intervencijama u samom pojmovnom tkivu. Milena Kordić se, utoliko, okreće pre svega pojmovnim sklopovima Žila Deleza i, nakon što ih izanalizira, „prevodi" čitav analitički sklop u sferu arhitekture, spliće delezovski diskurs sa onim do čega je došla savremena teorija arhitekture, da bi, sledeći upravo Delezovu inspiraciju, pokušala da stvori, ili izume delatne arhitektonske pojmove.

Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković