Hronika Trećeg programa

„U svojim delima Bertoluči je govorio samom sebi o samom sebi, mireći se kroz njih ne samo sa tekovinama zemlje iz koje je potekao, već i sa najintimnijim dilemama duše... Fašistička prošlost Italije, ali i buržoasko poreklo sopstvene porodice bili su breme koje je u svojim već prvim filmovima pokušao da zbaci. U film Pre revolucije (1964), upravo se radi o rastrzanosti glavnog lika između komfora srednje klase na koji je navikao i marksističke politike koja je stajala u korenu društvenih turbulencija te dekade... Očinska figura u najširem mogućem smislu za njega je bila meta simboličnog ubistva koje je svojim filmovima činio. Svog biološkog oca, čuvenog italijanskog pesnika Atilija Bertolučija, ubio je prvi put kada se i sam kao nagrađivani pesnik odmetnuo u svet filma, počevši kao pomoćnik režije na filmu Prosjak Pjera Paola Pazolinija. Imao je samo 21 godinu, a te iste 1961. režirao je svoj prvi film La commare secca, upravo po Pazolinijevoj priči. Devet godina kasnije, dakle 1970, u filmu Strategija pauka, inspirisanom Pričom o izdajniku i heroju Horhea Luisa Borhesa, svog glavnog lika Bertoluči šalje u potragu za ubicom i pravim razlogom smrti njegovog oca proglašenog herojem antifašističkog pokreta, da bi naučio kako su posledice istine važnije od nje same", piše Vesna Dinić Miljković.

U tekstu će takođe biti reči i o Bertolučijevim filmovima: Konformista (1970), Poseldenji tango u Parizu (1972), Dvdeseti vek (1976), Mesec (1979), Poslednji kineski car (1987), Čaj u Sahari (1990), Ukradena lepota (1996) i Sanjari (2003).

Urednica emisije Tanja Mijović.