Direktan prenos iz Metropoliten opere – Đuzepe Verdi: Otelo

Slavni italijanski operski majstor Đuzepe Verdi je nekoliko svojih opera bazirao na Šekspirovim dramama. Najuspelijom među njima smatra se Otelo. To je delo kojim se Verdi 1887. vratio na scenu nakon 16 godina pauze i sa kojim je započela saradnja sa libretistom, tadašnjim istaknutim italijanskim pesnikom i kompozitorom Arigom Boitom. On je potom bio zaslužan za nastanak poslednjih Verdijevih opera. Pišući libreto za Otela, Boito je od oko 3500 Šekspirovih stihova odabrao samo 800, a neke je scene potpuno izbacio. Verdi je ipak izvesno vreme odugovlačio sa početkom komponovanja na njegov savršeni tekst. Jedan od razloga bilo je i to što je već postojala opera na istu temu - Otelo Đoakina Rosinija, koja je pri tom bila i izuzetno popularna. Ali, Verdijevo ostvarenje je već na premijeri, 5. februara 1887. godine na sceni milanske Skale, doživelo apsolutni trijumf. Po svedočenju prisutnih, kompozitor je 20 puta izlazio da se pokloni publici.

Otelo je često nazivan najvećom italijanskom tragedijom. Ova Verdijeva opera donosi čudesni spoj muzike i drame i predstavlja remek-delo koje je podjednako duboko u filozofskom smislu, kao što je uzbudljivo u teatarskom. Šekspirovu priču o autsajderu, velikom junaku koji ne može da kontroliše sopstvenu ljubomoru, Arigo Boito je pretvorio u ispoliran i moćan libreto. Sve tri vodeće uloge (Otelo, Dezdemona i Jago) su veoma zahtevne - što predstavlja izazov za produkciju opere - ali uloga Otela posebno traži izuzetan prirodni glasovni instrument koji je sposoban podjednako za moćan i delikatan zvuk, vrhunsku muzičku inteligenciju i impresivne glumačke veštine.

Prikaz Otelovog preobražaja u lukavoj Jagovoj igri, fascinantan je i uverljiv u ovoj čvrsto oblikovanoj dramaturškoj formi neprekinutog muzičkog toka, koja je i u muzičkom smislu, možda, u celini i najuspelija Verdijeva opera. U njoj kompozitor napušta tradiciju zatvorenih arija i kabaleta, ali ne i svoj zaštitni znak – ansamble, pa tako opera ima veliki broj dueta, terceta i kvarteta. Partitura ovog dela se ističe opštim intenzitetom muzike i dramatičnošću pre nego pojedinačnim solističkim arijama koje su učinile popularnim Verdijeve ranije opere. Njih ima i u Otelu. To su pre svega Dezdemonina Pesma o vrbi i dirljiva Ave Marija u poslednjem činu i baritonska Credo in un Dio crudel ne početku II čina – ali uz te veličanstvene primere podjednako su značajna kratka sola koja veoma doprinose dramatici: početni tenorski Esultate u I činu je dug samo nekoliko taktova, ali otkriva mnoge psihološke strane lika.

U Otelu je veća i upotreba motiva i njihova razrada, a angažovaniji je i orkestar koji kroz celu partituru dobija različite uloge bez presedana u italijanskoj operi: kroz široki spektar boja – od moći prirode u sceni oluje u I činu, pa do nežne ljubavne noći u završnoj, tragičnoj sceni.

Radnja opere odvija se na Kipru, u originalnoj verziji u XV veku. Reditelj Bartlet Šer je, u ovoj uzbudljivoj postavci, koja se prvi put ponovo prikazuje u Metu nakon 2015. godine, smešta u vreme nastanka same opere. Kipar predstavlja isturenu tačku evropske moći koja je pod stalnim pretnjama neprijateljskog napada.

Australijski tenor Stjuart Skelton je u glavnoj ulozi, bugarska operska zvezda, sopran Sonja Jončeva je posvećena, ali nesrećna Dezdemona, dok naš izuzetni bariton Željko Lučić briljira u ulozi izdajničkog Jaga. Prvi put za dirigentskim pultom Metropolitenovog hora i orkestra stajaće spektakularni venecuelanski dirigent - Gustavo Dudamel. 

Opera ima četiri čina. U pauzi između drugog i trećeg emitovaćemo razgovore sa protagonistima i najaviti naredni prenos.

Urednice i voditeljke su Gorica Pilipović i Maja Čolović-Vasić.