Poslednja generacija kompozitora-virtuoza

Johan Nepomuk Humel jedan je od poslednjih muzičara koji je uspeo da pomiri karijeru kompozitora ozbiljne muzike i izvođača-virtuoza. Rođen 1778. godine u Bratislavi, proslavio se kao muzički vunderkind te je već sa osam godina impresionirao Mocarta, koji mu je dve godine bio učitelj muzike. Nakon turneje tokom koje je posetio London i upoznao Mucija Klementija, vratio se u Beč, gde su mu učtelji bili Johan Georg Albrehtsberger, Jozef Hajdn i Antonio Salijeri. Dolazak Betovena u Beč, koji je takođe radio sa Albrehtsbergerom i Hajdnom, poljuljao je Humelovo samopouzdanje. Betovenove i Humelove karijere, ali i stvaralački opusi, razvijaće se drugačijim putanjama: godine 1804. Humel će, na preporuku Jozefa Hajdna, postati kapemajstor na tada već muzički desetkovanom dvoru Esterhazijevih, a kasnije će raditi kao kapelmajstor u Štutgartu i Vajmaru, upuštajući se, u međuvremenu, u evropske turneje kao pijanista-virtuoz. U skladu sa svojim obavezama, komponovao je veliki broj duhovnih dela, a nije mu strana bila ni scenska muzika. Međutim, sa usponom Betovena kao vodećeg kompozitora bečke škole, Humel nije imao hrabrosti da se upusti u žanrove u kojima je Betoven odneo potpunu prevagu: nakon prve zbirke od tri gudačka kvarteta iz 1804. godine, Humel se više nikada neće vratiti ovom žanru, a svoj potpis neće staviti ni na jednu partituru simfonije. Kamerna i orkestarska dela koje je komponovao po pravilu uključuju klavir, a njegov opus klavirskih sonata ubraja ga među vodeće autore ovog žanra početkom 19. stoleća. Iako se oslanjaju na njegovo suvereno vladanje klavirom, Humelove kamerne i orkestarske kompozicije svojom ekspresivnošću, kompozitorskom tehnikom i harmonskom i melodijskom raznovrsnošću, daleko nadmašuju nivo koji se očekivao od pijanista-virtuoza.

Karel Anton Fodor rođen je pre tačno 250 godina. Pretpostavlja se da je takođe bio Hajdnov učenik, mada kratkotrajno, prilikom boravka obojice kompozitora u Parizu. Njegov Koncert za klavir opus 12 nastao 1802. godine, u Amsterdamu pisan je za usavršenu verziju klavira sa rasponom od pet i po oktava koju su proizvodili graditelji u Londonu i Parizu.

Autor Srđan Atranasovski
Urednica Sanja Kunjadić