Poslednja generacija kompozitora-virtuoza

U prvoj emisiji ciklusa u kojem otvaramo pitanje kako j00e nastao jaz između kompozitora i virtuoza, slušaćete dela Karela Antona Fodora, Johana Georga Hajnriha Bakofena i Jozefa Velfla.

Na prelazu iz XVIII u XIX vek karijera virtuoznog interpretatora s jedne, te kompozitora koji je afirmisan u žanrovima ozbiljne muzike poput gudačkog kvarteta i simfonije s druge strane, ne samo da nije bila nespojiva, već je predstavljala dominantan oblik rada kompozitora koji nisu bili vezani za svet opere, niti crkvena ili dvorska nameštenja. Ovakav model, međutim, doživeo je krizu u drugoj deceniji XIX veka, kada se otvorio jaz između kompozitora i virtuoza: od kompozitora ozbiljne muzike očekivalo se da se ne upuštaju u ekscese virtuoznih nastupa, dok su se interpretatori uglavnom držali komponovanja virtuozih dela za sopstveni instrument. Figura Franca Lista ostala je jedini izuzetak koji je prkosio ovom poretku, zamenivši tako čitavu plejadu kompozotora-virtuoza prethodne generacije - od Jana Ladislava Duseka do Luja Špora. U četiri emisije pokušaćemo da odgovorimo na pitanje zbog čega je došlo do ove promene, te da predstavimo muziku poslednje generacije kompozitora-virtuoza.

U kreiranju narativa o tome da kompozitor „ozbiljne muzike" ne može ujedno biti - i nastupati kao - virtuoz, ne treba zanemariti uticaj događaja u životima pojedinih kompozitora koji su njima upravo osujetili ovakvu karijeru. Ludvig van Betoven, koji se na početku podjednako afirmisao kao pijanista i kao kompozitor, 1798. je počeo je da pati od gubitka sluha, tako da od 1811. godine više nikada nije svirao klavir u javnosti. Betoven je predstavljao model kompozitora nove, ozbiljne muzike, namenjene pažljivom slušanju i razumevanju, a muzički pisci romantičari neretko su mitologizovali upravo njegovu izolovanost od spoljnog zvučnog sveta. U potonjoj generaciji kompozitora-romantičara, Robert Šuman je kao dvadesetogodišnjak povredio ruku i morao je da se odrekne pijanističke karijere u koju je polagao velike nade. Upravo će Šuman, kao muzički pisac i organizator, biti ključna ličnost u posthumnoj kanonizaciji još jednog kompozitora koji nije nastupao kao virtuoz - Franca Šuberta.

Betovenovi savremenici - suparnici na polju ozbiljne muzike - te čak i njegovi učenici kompozicije, po pravilu su nastupali kao virtuozi: Anton Eberl, Jozef Velfl, te Ferdinand Ris i Karl Černi, balansirali su karijere pijanista i kompozitora.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić

broj komentara 0 pošalji komentar