Dragan Đorđević: Književno jugoslovenstvo

Jedna od najtežih stvari u protoku vremena jeste zahvatiti sadašnji trenutak, shvatiti ga, pružiti mu otpor ako je poguban, ili ga prigrliti, ako je važan, veliki. Istorija se, utoliko, može razumeti i kao disciplina koja naknadno, kada je momenat već prošao, utvrđuje šta smo sve propustili, šta sve nismo uspeli da shvatimo, te šta je to što nismo razumeli - značilo. Ispisuje Dragan Đorđević izvrstan tekst o jugoslovenskoj avangardi s kraja šezdesetih godina, naročito o novosadskoj književnoj sceni koja nastaje kao posebno osetljiv, ali i moćan umetnički pokret koji hvata ono najbolje iz duha vremena. Istovremeno s nastankom avangardne novosadske scene, tadašnja komunistička vlast u Vojvodini, nedorasla trenutku, palanačka, uplašena od dugokosih, rečitih, talentovanih mladih ljudi, kreće u obračun s onim što je nadilazi i brutalno, služeći se sirovim nasiljem, ubija momentum i propušta priliku kakva se retko ukazuje: umesto da prepozna važnost trenutka i podrži ga, vlast ga temeljno razara.

U pažljivoj, iscrpnoj i pošteno vođenoj analizi, pokazuje Đorđević šta je tada značilo pripadati novosadskoj, a potom i jugoslovenskoj avangardi (ne bi pogrešan bio ni obrnuti smer kretanja: najpre jugoslovenski, pa potom i novosadski duh), te kakve je posledice to imalo po tadašnju umetničku (ali i javnu) scenu, odnosno šta smo sve izgubili brutalnom intervencijom nedorasle i nepametne političke vlasti. Izvodi Đorđević na scenu Vojislava Despotova, Slobodana Tišmu, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića, Tomaža Šalamuna, Vujicu Rešina Tucića (to su samo neki od protagonista tog uzbudljivog trenutka), jasno prati niti mreže koju su oni stvarali i ubedljivo pokazuje zašto je sve to bilo dobro, veliko i važno, te šta je, glupošću neodgovorne vlasti, ispušteno.

Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković