Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Centralna tačka knjige Tišine, Pomrlice Zorice Jevremović, dramaturškinje, spisateljice, pozorišne i video rediteljke te intermedijalne teoretičarke, zapravo je njena drama Pomrlice, autorkino subjektivno poetsko svedočanstvo o životnim i umetničkim biografijama tri žene - Mile Gojsalić, Eleonore Bruk i Umihane Čuvidine. Svaka od junakinja ovog dramskog komada pripada drugom vremenu i drugačijem društvenom kontekstu, ali u sva tri slučaja uočavamo najmanje dve tačke koje povezuju ove tri životne (i poetske) sudbine. Prva je sadržana u činjenici da su sve junakinje paradigmatični primeri žene kao večite žrtve povesti, dok je druga tačka određena evidentnom ali i eksplicitno potvrđenom izjavom same spisateljice da su životopisi njenih junakinja „više moja prava biografija no podaci o meni u matičnim knjigama, bibliografijama, knjigama, na internetu".

Zorica Jevremović je s mnogo valjanih razloga, a na tragu vlastitog pogleda na najširi kontekst u kojem umetničko delo ne samo nastaje nego i funkcioniše, u svoju knjigu uvrstila i poglavlje pod naslovom „Recepcija/Autorefleksija", kao i autopetičku i, takođe, autoreflektivnu belešku „Svakih dvadesetak minuta prolazi Anđeo" te pesmu Radmile Lazić „Kriva sam". Kako komentariše Aleksandar Milosavljević, o samoj drami Pomrlice teško je pisati upravo stoga što je spisateljica svesno i do bola iskreno ogolila sebe, svoje motive, razloge, pa i svoj literarno-dramaturški prosede. Višestruko je indikativna i činjenica da je četvrti čin prezentovan u formi pesme, što ne samo da „ogoljuje" autorkinu poziciju i referiše na onu vrstu poezije koja kao da izvire iz pesnikinje duše, iz sfere iracionalnog, iz unutrašnjih dubina umetničinog bića u kojima se prepliću svesno i nesvesno, nego i u višekrakom luku povezuje - gotovo po matematičkoj shemi - pojedine činove ove drame, stvarajući na taj način čvrstu poetsku strukturu dramskog komada.

Urednica emisije Tanja Mijović.