Razvoj pijanističke tehnike u ovom periodu obeležila je polarizacija između takozvane londonske i bečke škole, uslovljena ne samo drugačijim kompozicionim idiomima, već prevashodno razlikama u samoj gradnji instrumenata, pri čemu je londonski klavir posedovao puniji legato zvuk, dok je interpretacija na bečkom klaviru vodila briljantnoj tehnici i non legato artikulaciji. Jedan od vodećih predstavnika londonske klavirske škole bio je Johan Baptist Kramer, kompozitor nemačkog porekla, jedan od najcenjenijih evropskih pijanista-kompozitora svoje generacije. Rođen u Manhajmu 1771. godine, Kramer je časove klavira uzimao kod Mucija Klementija, a teorije muzike kod Karla Fridriha Abela. Iako su njegove aktivnosti bile vezane prevashodno za englesku prestonicu, u više navrata ije šao na putujuće turneje kao pijanista-virtuoz širom Evrope. Sa stanovišta Kramerove pijanističke tehnike savremenici su posebno cenili njegov legato, za koji je Ignac Mošeles rekao da ima moć da preobrati Mocartov andante u vokalno delo.

Mnogi aspekti kompozicionog idioma Johana Baptista Kramera su začuđujuće konzervativni i suzdržani, te se može reći da kompozitor nije podlegao iskušenjima patosa dramskog i sentimentalnog izraza, tipičnog za početak 19. veka. Kramerov genij zapravo leži u amalgamu konzervativne kompozicione metode i progresivnog pijanističkog idioma. Počev od druge decenije 19. veka Kramer je u duhu vremena, sve više pisao klavirske minijature, a sve manje komponovao sonate. Ipak, u njegovoj kolekciji od 117 klavirskih sonata, upravo se neke od poslednjih ubrajaju u njegova najimpresivnija ostvarenja.

Kramerova Sonata u a-molu, opus 53, iz 1812. godine, ambiociozno je delo koje je trebalo da prikaže najnovije domete pijanističke tehnike, o čemu svedoči i naslov L'ultima, odnosno Poslednja. Pet godina nakon ove sonate, objavio je tri nove, koje nose naslov Les suivantes - Potonje. Konačno, jedna od poslednjih Kramevorih sonata, u de-molu, opus 63, nastala je 1821. godine i posvećena je njegovom savremeniku, bečkom pijanisti i kompozitoru Johanu Nepomuku Humelu; u njoj težište dela Kramer stavlja na prvi stav, koji zahteva energičnu interpretaciju u umerenom tempu, a započinje laganim uvodom.

Srđan Atanasovski