Godišnjice

Klavir i nova izražajnost

Tokom avgusta ciklus "Klavir i nova izražajnost" posvećujemo mapiranju novih dometa pijanističke literature na prelazu iz 18. u 19. vek.

Večerašnja emisija osvetljava stvaralaštvo Ludviga van Betovena kroz njegove Sonate opus 106, opus 90 i opus 81a. Svira Ronalda Brautigama na replici bečkog, Grafovog klavira iz 1819. godine, u kome je očuvana tanka rezonantna ploča i lagani čekići karakteristični za bečku graditeljsku školu, ali su same žice osnažene, što rezultuje novom sonornošću instrumenta.

Ove godine navršava se dve stotine godina od nastanka Hamerklavir sonate Ludviga van Betovena, koja se smatra jednim od najvažnijih dela pijanističke literature. Betoven je na svojoj dvadesetdevetoj sonati radio od leta 1817. do jeseni 1818. godine, a objavljena je kao njegov 106. opus i posvećena njegovom meceni, nadvojvodi Rudolfu. Reč je o prvom velikom ostvarenju nastalom posle skoro petogodišnjeg zatišja, koje je ujedno objavilo i početak nesputane kreativnosti u osmišljavanju ambicioznih opusa, karakterističnim za Betovenov pozni stvaralački period. Po mnogim kompoziciono-tehničkim rešenjima na planu forme, ova sonata predstavlja pokušaj prevrednovanja tradicije i napuštanje određenih eksperimentalnih rešenja iz kompozitorovog prethodnog stvaralačkog perioda: Betoven se tako vraća klasičarskom četvorostavačnom ciklusu i prvom stavu u sonatnoj formi, dok na mestu finala nudi novo tumačenje fuge. Napisanu u tonalitetu B-dura, Hamerklavir sonatu odlikuje složen tonalno-harmonski plan zasnovan na hromatskim modulacijama, koji u prvom i završnom stavu kao trenutak kulminacije afirmiše sukob između početnog B-dura i hromatski izmeštenog H-dura, u trajanju koje prevazilazi četrdeset minuta. Hamerklavir sonata je u trenutku svog nastanka predstavljala najambiciznije solističko ostvarenje za klavir. Naslov „Hamerklavir" nije sasvim precizan, jer je više Betovenovih sonata, uključujući i prethodnu, nosilo žanrovsku odrednicu „velika sonata za hamerklavir", odnosno „klavir sa čekićima", koja je trebalo da precizira da je sonatu moguće izvoditi isključivo na modernom klaviru, a ne na čembalu, koje je početkom 19. stoleća i dalje bilo u upotrebi. Ipak, ovaj naslov je danas opšteprihvaćen i sa pravom referira na intimnu vezu ambicioznih kompozicionih rešenja i novog usavršenog instrumenta koji je Betovenu stajao na raspolaganju.

Sonata broj 27, opus 90, u e-molu, nastala je četiri godine ranije, na leto 1814, i jedna je od Betovenovih eksperimentalnih sonata: sastavljena od dva stava, oba naslovljena na nemačkom jeziku. Kako u prvom, sonatnom stavu, tako i u završnom sonatnom rondu, Betoven odbacuje tradicionalne repeticije i prednost daje ekspoziciji tema, stavljajući u prvi plan njihovu ekspresivnu melodiku, dok istovremeno ograničava razvojne delove i motivski rad.

Sonata broj 26 opus 81a, nastala je krajem 1809. i početkom 1810. godine. Reč je o Sonati „Lebewohl", odnosno poznatijoj po francuskom nazivu „Les Adieux" to jest „Oproštajnoj sonati", jednom od programskih dela ovog kompozitora, kojim je oslikao rastanak sa svojim mecenom, nadvojvodom Rudolfom. Naime, usled Napoleonove okupacije Beča, 1809. godine, nadvojvoda Rudolf morao je da napusti grad, te tri stava ove sonate redom oslikavaju rastanak, samoću i ponovni susret dvojice prijatelja. U koncepciji sonate posebno se ističe ekstenzivna koda prvog stava koja nudi kontrast dominantno lirskom izrazu dela.

Autor Srđan Atanasovski
Urednik Ksenija Stevanović

broj komentara 0 pošalji komentar