Olivera Žižović: Ahilejeve suze

Mit je priča koja je nadživela sva svoja tumačenja, a opet, paradoksalno, mit živi samo tako što se neprestano tumači. Svako tumačenje mita promena je njegove sadržine. Upravo je to ono što velike mitove čini velikima i što se suprotstavlja uvreženom mišljenju da mit u sebi sadrži nepromenljive strukture ljudskog iskustva: mitovi žive zahvaljujući gipkosti svoje sadržine, zahvaljujući tome što su spretno uhvatili svu neuhvatljivost ljudske prirode. Ono nepromenljivo u Homerovim mitovima, ili biblijskim pričama, upravo je način na koji su ispripovedani - dakle na delu je genijalnost tvorca (bilo da je reč o pojedincu ili grupi) - a sadržina ispripovedanog svija se s obzirom na svojstva vremena: antička Antigona drugačija je od savremene Antigone upravo onoliko koliko su različita tumačenja.

Kada se Olivera Žižović poduhvati tumačenja antičkih mitova ona vrlo dobro zna da piše na debelom palimpsestu, na hiljadugodišnjim naslagama tekstova, te je, upravo zbog toga, zapanjujuća čvrstina njenog izraza koji se oslanja na sebe samog. Svežina tumačenja O. Žižović navodi na pomisao da su antički tekstovi na kojima radi pronađeni tek nedavno, a ne da su, hiljadama godina već, predmet najživljih tumačenja. U odlomku „Fenikove Erinije" upoznaje nas autorka sa starcem Fenikom koji Ahileju priča priču o Meleagrovom gnevu, a interpretativna petlja vraća nas na razlikovanje subjektivne perspektive pripovedača (Fenikija) i objektivne perspektive kao učinka pripovedanja. Autorka energičnim potezima, sigurnim i lepim stilom, spliće mitske motive kako bi ih, u istom gestu, rasplela i dobila novi oblik proistekao iz rada tumačenja. Fenikije se, zbog toga, pokazuje kao subjektivna struktura koja svoje iskustvo uspeva na takav način da uopšti da ono zadobija opšte važenje. U toj igri unutar igre - u priči unutar priče, u mitu unutar mita - vidimo na koji način (i zbog čega) mit postaje snažna i trajna priča. Koliko god da je tekst Olivere Žižović samosvesna i autonomna pojmovna tvorevina, on je, istovremeno, i svojevrsna priča koja produžava priču o kojoj priča.

Isti ćemo postupak - ali s drugačijim motivima i ishodom - pronaći u poglavlju „Meleagrova ljuba" u kojem autorka analizira ljubav Meleagra i Kleopatre, s tim što je glavna uloga poverena boginji Artemidi, sklonoj spletkarenju i ćudljivom ponašanju (što je uobičajeno za olimpske bogove i što ih, uostalom, i čini toliko živopisnima i zanimljivima). Naravno, u rasplitanju božijih ćudi služi se Žižović čvrstom metodološkom aparaturom dubinske psihologije, te se analiza mita usredsređuje na nekoliko ključnih motiva poput, recimo, značaja porekla, ili simboličke moći. Otud se Artemida, kako tekst odmiče, sve više pojavljuje ne kao puka ćudljivost, već kao boginja koja u sebi sažima različita, često i suprotstavljena svojstva. Time ona, zapravo, sve više podseća na smrtnicu koja se, baš kao i svaki čovek, hvata u koštac sa sopstvenim protivrečnostima, sopstvenim greškama i uspesima, porazima i pobedama. Priča o Meleagru i Kleopatri, uz pojavljivanje spleta likova oko njih, utoliko se spliće sa božanskim motivima i poprima tipično ljudske zaplete koje Žižović ubedljivo i energično prati i tumači.

Knjiga Olivere Žižović „Ahijeleve suze" pojaviće se u izdavačkoj kući Fedon iz Beograda.

Čitala je Marica Milčanović
Urednik Ivan Milenković