Hronika Trećeg programa

Centralni motiv retrospektivne izložbe Grant Vud: Američka gotika i druge priče, koju su martu postavile kustoskinje Barbara Haskel i Sara Hamfervil, bila je Vudova slika iz 1939. godine pod nazivom Priča Parsona Vimsa. Da podsetimo, Vims je 1806. napisao alegorijsku priču o Džordžu Vašingtonu kao dečaku koji je, posekavši ocu posebno drago drvo trešnje, odmah priznao svoj mali zločin i dodao: „ja nikad ne lažem".

Po rečima Sema Makinisa: „reč je o grupnoj slici na kojoj se pojavljuje pet likova: Džordž Vašington, njegov otac Ogastin, dva neidentifikovana roba i sam Vims. Rad predstavlja čudo psihološkog uvida i istorijske dvosmislenosti. Njena genijalno izvedena kompozicija fantastična je i uopšte nije bitno što ova slika, uostalom kao i sve ostale Vudove, nije bila deo modernizma tipičnog za to vreme... Ali, ako se uporedi s onim što sada proživljavamo, nalazimo da su Vudovi nepodesni falsifikati američke istorije, onako kako su pomešani sa ličnim iskrivljenim refleksijama o svojoj mračnoj prošlosti, apsolutno šarmantni (i to bez ulaženja u detalje neobičnih aspekata očitih u njegovim radovima, koji nam mogu pomoći da razumemo njegovo cenjenje mimikrije ili poigravanje činjenicama). Čak, iako Vudova umetnost svesno zanemaruje postojanje avangarde i nedostaje joj oštri cinizam, njegovi radovi su isuviše zabavni da bi im se to zamerilo. Vudove slike zapravo imaju za cilj katarzu, onakvu kakva se doživljava u pozorištu i to u komadima sa raskošnim dekorom, kitnjastim kostimima, afektiranim dijalozima i izveštačenom radnjom. On nenamerno zavodi svoju publiku kao neka neznalica, zlonamerni manipulator, koji proklinje i zatupljuje svoje gledaoce dok oni žive svoje živote mukotrpno obrađujući zemlju i bivajući izloženi nemilosrdnoj brutalnosti. On svesno zavodi svoju publiku zato što su laži varke, a maske prividi, dok su iluzije magične".

Tekst, preuzet iz martovskog broja časopisa Artforum, preveo je s engleskog Vladimir Mates.
Urednica emisije Tanja Mijović.