Hronika Trećeg programa

Na početku emisije pročitaćemo osvrt Radomira Putnika na knjigu izabranih drama Dragana Tomića, koju je prošle godine objavilo Udruženje dramskih pisaca Srbije iz Beograda; a potom ćemo objaviti tekst Srđana Vučinića „Put u srce tame”, napisan povodom stogodišnjice rođenja Ingmara Bergmana.

U knjizi izabranih drama Dragana Tomića o kojoj piše Radomir Putnik sabrana su četiri dramska teksta: Raskršća, Rukavice, Pseća kućica i Slava, uz predgovor Boška Suvajdžića. Inače, Dragan Tomić (1941-2015) je u našu dramsku književnost ušao 1980. godine dobivši za dramu Raskršća nagradu „Branislav Nušić". Isto priznanje je dobio i 1990. za komad Pseća kućica, a objavio je i pet romana: Škripac, Čekajući majku, Kratak prekid udovičkog staža, Vrtložnik i Uvoštena mama. Napisao je ukupno deset drama koje su sa uspehom izvođene u našoj zemlji, Rusiji i Francuskoj. Teme njegovih pozorišnih komada preuzete su iz presne, brutalne i uznemirujuće stvarnosti, te bi se moglo reći da Tomićeve drame pripadaju neonaturalističkoj grani umetničkog stvaralaštva koja se u književnosti prepoznaje kao „stvarnosna proza" a u filmu kao „crni talas". Dramski junaci Dragana Tomića sazdani su od čvrstih stavova koje tvrdoglavo brane i kada su svesni da nisu u pravu, od žestokoh poteza, grubosti i emocija; oni su neprestano na samoj ivici podnošljivosti i samopodnošljivosti, zbog čega su dramske situacije zaoštrene do krajnosti. Ali, osim toga, u Tomićevim dramama uvek postoji svetlost na kraju tunela, uverenje da se čovek može iskupiti, nada kojom se nadahnjuju dramski junaci željni topline, razumevanja i ljudskosti.

* * *

U autobiografskim i poetičkim tekstovima, Ingmar Bergman je često govorio o vlastitoj, gotovo fiziološkoj potrebi za stvaralačkim činom. Njegova infantilna potreba za opštenjem, za blizinom i reakcijom drugog zadobila je daleko ozbiljnije konsekvence nego kod većine primeraka homo ludens-a i u mladosti i zrelom dobu se preobrazila i sublimisala u rediteljski impuls za odgonetanje tajne Čoveka. Tako se osnovna dramska situacija, i filozofski problem u isti mah, koje pred nas postavljaju Bergmanovi filmovi, sažeto može odrediti kao obelodanjivanje čovekove suštine u susretu sa graničnim situacijama egzistencije: sa smrću, ali i sa bolešću, ludilom, krivicom, ratom... Po rečima Srđana Vučinića: „Nakon smrti Tomasa Mana 1955. i preranog Kamijevog odlaska 1960, Evropa se suočila sa nedostatkom velikog, epohalno značajnog romanesknog opusa. Tu prazninu u modernom epskom prostoru dobrim delom će nadomestiti filmski opus Ingmara Bergmana (kao i opusi Tarkovskog, Bunjuela i Felinija, nastali otprilike u isto vreme). Upravo ona slojevitost strukture, te komleksnost značenja i detalja spojena sa jednostavnošću i organskom koherentnošću celine, stilska i formalna virtuoznost koja otvara filozofske aporije i egzistencijalne ponore - a koja je krasila velike evropske romane u 19. i prvoj polovini 20. veka - značajnim delom progovara, ovaploćena u novom vidu, u Bergmanovim pokretnim slikama. One nas uveravaju u moć filma da neliterarnim, prvenstveno sinematičkim sredstvima iskaže neiscrpni mikrokosmos romana, pa čak i neke kvalitete koje reč romanopisca ne može dosegnuti: na primer, odnose svetla i senki u Sedmom pečatu; ili odnos boja u kadru, te njihovu orkestraciju u prikazu duševnih stanja junakinja u Kricima i šaputanjima; ili tek eksperiment stapanja dva ženska lica u jedno i njegove konskevence u značenju Persone".

Urednica emisije Tanja Mijović.

broj komentara 0 pošalji komentar
Hronika Hronika

Autor:
Tanja Mijović

Kao kulturno-informativani nedeljnik Trećeg programa, HRONIKA svakog ponedeljka donosi osvrte i prikaze aktuelnih pojava i dešavanja u umetnosti i nauci. [ detaljnije ]