Hronika Trećeg programa

Kako zapaža Ivan Milenković, postoje makar dve zamke koje vrebaju pri pisanju biografije Žaka Deride i Benoa Petres je upao u obe, ali, za utehu, one su bile neizbežne. Prva je u paradoksu samog poduhvata: kako dati životopis filozofa koji je značajan deo svog opusa posvetio upravo ideji da život autora ni na koji način nije vezan za njegovo delo - tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu i namerama autora, u onome što je pisac hteo da kaže, jer pisac piše upravo ono što hoće da kaže. Druga zamka je u obimu Deridinog dela, njegove arhive koja je velika kao prosečna provincijska biblioteka, tako da je i posle smrti (2004. godine) Derida ostao jedan od najplodnijih svetskih autora: svake godine pojavi se po jedna knjiga iz njegove zaostavštine, kao i po nekoliko knjiga o njemu.

Iako mu je Beonoa Peters veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek koji je težak i sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik sklon duševnim previranjima, osetljiv do granica neizdržljivosti, što ga čini odanim ali zahtevnim prijateljem koji, budući da oseća i najmanje treptaje u komunikaciji, ume za tili čas da se pretvori u ljutog prtovnika. Derida je uvek bio razapet između želje i potrebe za samoćom i samonametnutog histeričnog kretanja koje je postajalo sve sumanutije kako je filozof zalazio u godine. Premda je žudeo za priznanjem i trudio se da održava prijateljstva, Derida je bio apsolutno nepotkupljiv kada je u pitanju ono najvažnije - mišljenje, i upravo zbog te nepotkupljivosti, vatrena prijateljstva se gase i postaju strasna i nepomirljiva neprijatenjsta.

Po oceni Ivana Milenkovića, Biogarfija koju je napisao Beonoa Peters na 650 stranica, tek je jedan element slagalice koja se zove Žak Derida; možemo se sporiti da li je Derida najveći filozof 20. veka, ili ne, ali je neosporno da je zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mnogo više.

Urednica emisije Tanja Mijović.