Razum i osećajnost

Ovaj nemački kompozitor i pijanista je rođenu i Vircburgu 1750. godine, gde je i stekao muzičko obrazovanje. Godine 1774. je postao sveštenik, a ubrzo potom je dobio i mesto kapelana na dvoru u Majncu. Ipak, njegove svešteničke obaveze ga nisu sprečile da 1779. pođe na trogodišnju pijanističku turneju po Italijji, tokom koje je sreo i Padre Martinija. Po povratku u Majnc, radio je kao kao kapelmajstor dvorskog orkestra, a nakon raspuštanja ansambla, kraće je boravio na nekoliko dvorova, među kojima i na onom Velikog vojvode of Frankfurta. Tamo je bio zadužen za produkcije muzičko-scenskih dela, te je, između ostalih, postavio Mocartovu Čarobnu frulu i Otmicu iz saraja. Nakon Napoleonvih ratova, Šterkel se 1815. godine vratio u rodni Vircburg, gde je i preminuo dve godine kasnije.

U svoje vreme, Šterkel je bio poznat kao kompozitor i pijanista. Njegov opus je bio obiman, posebno u oblasti kamerne muzike, a dela su mu štampana u Parizu, Londonu i Beču - centrima u kojima je posebno bilo popularno amatersko izvođenje muzike. Među brojnim Šterkelovim sonatama izdvajaju se one za klavir i violinu ili violončelo. Njegov opus se danas smatra značajnim pre svega po tome što je preneo karakteristike stila Manhajmske škole u medijum kamerne muzike, pre svega one za instrumente sa dirkama. Ipak, istovremeno sa uspehom i priznanjima, Šterkel je bio izložen i kritikama - njegovo sviranje je često smatrano „feminiziranim", a sonate prigodne „za damsku razonodu", što bi se moglo objasniti razlikama u ukusu između italijanskog i severnonemačkog stila komponovanja.

Sa druge strane, među onima koji su sa uvažavanjem gledali na Šterkelov pijanistički stil bio je Betoven, koji je posebno cenio njegovo elegantno i suptilno sviranje. Bečki majstor je takođe cenio i Šterkelova simfonijska dela, što je nagnalo Huga Rimana da izjavi kako je „Šterkel bio jedan od kompozitora od kojih je Betoven učio".

Urednica emisije: Ivana Neimarević