Hronika Trećeg programa

Možete pratiti osvrt Stefana Cvetkovića na nastup pijanistkinje Marte Argerič i gudačkog orkestra „Kremerata Baltika” u okviru Budimpeštanskog prolećnog festivala, potom ćemo emitovati tekst Ivana Milenkovića „Misliti nemislivo”, naisan povodom knjige Robena Antelma „Ljudska vrsta”.

Od 30. marta do 22. aprila održan je 18. Budimpeštanski prolećni festival, jedna od vodećih muzičkih manifestacija u ovom delu Evrope. Za sredinu koja iz svog kulturno-istorijskog zaleđa crpi dovoljno argumenata za intenzivnije gravitiranje ka klavirskoj muzici, festival je predstavljao period samo donekle zgusnutijeg kalendara pijanističkih dešavanja u poređenju sa ostatkom muzičke sezone, koju su ranije ove godine obeležili umetnici popout Micuko Učide i Grigorija Sokolova. Seriju klavirskih koncerata na festivalu otvorio je nastup jednog od najtraženijih pijanista mlađe generacije, Danila Trifonova, a nastavili su Gabor Farkaš, Jefim Bronfman uz Bečku filharmoniju, Katja Buniatišvili, Judža Vang, Rudolf Buhbinder i, kao posebno najavljeni gost festivala, Marta Argerič sa gudačkim orkestrom „Kremerata Baltika".

Pojava Marte Argerič, 12. aprila na sceni Nacionalne dvorane „Bela Bartok", po rečima Stefana Cvetkovića, poput kakve dobro poznate slike u zlatnom ramu svoje harizme, izaziva divljenje odavno pokrenuto fenomenom energične i strastvene muzikalnosti, ali i prepoznatljive eruptivne tehnike koja je, čulo se to i na ovom koncertu, ne napušta ni u poznim godinama života. Legendarna pijanistkinja se ovom prilikom predstavila kao solista u jednom od najpopularnijih ostvarenja romantičarske literature - Koncertu za klavir i orkestar, broj 1 u Es-duru Franca Lista, ostavljajući utisak buđenja poverenja u dejstvo umetnosti i provocirajući brojna pitanja na koja, kao i svaki put posle sličnih muzičkih doživljaja, na žalost ili srećom, osim emocionalnih, nema drugih odgovora.

* * *

Naslov velike knjige svedočanstava Robera Antelma Ljudska vrsta (objavljene u Sarajevu 2006. godine, u prevodu s francuskog Vesne i Fahrudina Kreho) deluje neinventivno, čak i kontradiktorno kada imamo u vidu o čemu se u knjizi zapravo govori. Kako u tekstu „Misliti nemislivo" piše Ivan Milenković: „nije dovoljno reći da su uslovi u nacističkim logorima bili neljudski. Ti uslovi nisu bili ni životinjski. Ni biljni. Ali oni nisu bili nezamislivi zato što su deo mračne ljudske maštovitosti. Znamo šta se u logorima događalo i možemo, koliko god bilo teško, zamisliti svaku od čudovišnih scena užasa koje ostavljaju svedočanstva preživelih. U igri je, međutim, nešto još čudovišnije. Ti uslovi su bili nemislivi. Nacisti su uradili sve što je bilo u njihovoj moći - a potrudili su se - da stvore nemislive svetove. Sistematski su nastojali da kod zatočenika logora potru zajedničku supstanciju, ono ljudsko, da ih izvedu iz sveta ljudi i uvedu u svetove koji ne pripadaju nikome, pa ni njima, gospodarima tih svetova, nacistima... Nasuprot mišljenju koje se zasniva na formalnoj logici, a time i na zdravom razumu, dakle nasuprot mišljenju koje se kreće u onome ili/ili - ili jedno ili drugo, trećeg nema, ili si zdrav ili si bolestan, ili si živ ili si mrtav, ili je nešto neuništivo ili je uništivo - postoji ono mišljenje koje upravo počinje od mesta na kojem formalna logika staje: mišljenje paradoksa. Paradoks je mesto nemišljenja jer označava mesto gde dve suprotstavljene mogućnosti bivstvuju iostovremeno. Zato je paradoks nemisliv. Nemoguće se ne može misliti. I upravo zbog toga se, međutim, mora misliti".

Urednica emisije Tanja Mijović.

broj komentara 0 pošalji komentar